Radionica je mala, tek nešto više od desetak kvadrata, duguljastog oblika kao štrudla ili Temerin. Poređenje Temerina sa štrudlom je bio običaj mog oca kad smo kroz njega prolazili na starom putu do Beograda, pa mi je ostala lepa uspomena i paralela. U radionici je veoma star, masivan radni sto i alati koje sam nasledio od dede Lajoša Varge, stolara, tačnije rezbara baroknog nameštaja što je uža specijalnost na šta je on bio posebno ponosan.
Slikanje uljem mu je bila druga ljubav, posle voljene žene Boriške i porodice. Ventil, možda čak i beg u mekaniji i romantičniji svet finih pokreta, mekanih uljanih boja iz onog tvrdog miljea bukovog drveta koji mu je poprilično ojačao ruke, pogotovu dlanove. Sećam se, nakon svih nestašluka koje sam počinio i zbog kojih sam bio kažnjavan od babe ili majke, plačući zbog učinjene mi nepravde utehu sam tražio kod njega u radionici. Smejao se mom tragičnom nastupu, davao utočiste i milovao po glavi tim snažnim i jakim dlanovima ulivajući osećaj bezbednosti i mira koji sam na isti način jedino doživeo od oca, mada su njegove ruke bile slabije od dedinih ali zato mnogo toplije. Dedin način utehe je bio amalgam emotivnog sveta slikarstva i onog karakternog, bukovog, drvenog.
Njegove slike danas krase zidove, ne samo moje nove radionice već i ostale prostorije u kući. Za radionicu sam odabrao dve posebno drage. Jednu većeg formata o Tisi i alasima koji izvlače tešku mrežu iz reke i drugu o devici Mariji i malom Isusu u dada stilu, kakvo izvođenje te slike još sigurno nigde ne postoji. Iznad radnog stola, u visini očiju, gleda me on u dubokoj starosti sa fotografije koja je upila sve bore tada devedesetogodišnjeg starca. Tad je prestao da radi. Ispod slike visi njegov ručni sat a iznad šešir. Desno ujakova slika a levo notes probušen ekserom sa mojim beleškama o merenjima, skicama za neke sitne projekte kojima ubijam dangubu. Radim razne stvari ali mi je najdraže da osvežim stari nameštaj mada mi nije strano napraviti nov komad jednostavnijeg. Najčešće brljam oko sitnica za kuću.
Modernizovao sam se dosta pa tako pored starih nasleđenih alata imam i svoje, moderne, koje deda nikada nije priznavao kao pravi alat pa ga nije ni imao, osim električne bušilice koja je bila izuzetak koji potvrđuje pravilo. Radio je isključivo ručno a verovao je samo vrhovima svojih prstiju kojima je neprekidno gladio površinu duboreza ispitujući teksturu, oblik i kvalitet. Radio je sve po osećaju baš kao i baba Boriška u kuhinji koja je bez recepta kuvala, od oka odmeravajući sve sastojke finog ručka koji se svaki dan servirao tačno u podne kad se oglasilo zvono male katoličke crkve u Aleji kestenova.
Biti u radionici je posebno stanje svesti. Kao hirurg pred operaciju ritualno se presvlačim u radno odelo, koje je nasuprot ovom hirurškom sve, samo ne sterilno. Dedin stari, tu i tamo već ofucan plavi radni mantil kite otisci njegovih prstiju u vidu raznobojnih fleka koje je ostavljao u nesvesnim potezima brisanja prstiju od bajca, farbe ili lepka za drvo dok je bio udubljen u posao. Tako i ja ostavljam svoje tragove na njemu pa se u nekim delovima oni preklapaju sa njegovim, kao haotični slojevi na platnu apstraktnog ekspresioniste. Deda i ja, ulje, lepak, bajc, lak na platnu. Umetničko delo koje u spoljnom svetu bezvredno a za mene transcendentalan kontakt sa njim u ovom limbu od desetak kvadrata.
Elem, sramota me je priznati da barokni nameštaj nisam naučio praviti ali sam stekao mnoge druge vredne veštine koje su korisne i potrebne kao i u ovom slučaju kada sam shvatio da za balans mog predsoblja fali još jedan cipelarnik. Zbog ljubavi ka prostoj simetriji odlučih se napraviti isti kakav već imam. Ceo proces od uzimanja mera, sečenja, spajanja, finalne obrade pa sve do farbanja cipelarnika je u tih nekoliko dana protekao u izuzetno harmoničnoj atmosferi sa sobom, materijalom i alatima. Nisam psovao baš nijednom a bogami navika mi je kad stvari pođu po zlu pa je i to dokaz sklada koji je vladao u tom procesu.
Na kraju ovog poduhvata postavih gotov cipelarnik na radni sto, kao na modnu pistu i gledajući ga zadovoljno rekoh sebi "Ej Igore, sunce ti tvoje, pa spretan si ti čovek!" I pljunem. Iz gušta, onako više simbolično i napominjem da to nisam naučio od dede, to je moj lični primitivizam. Uhvatih cipelarnik da ga unesem u kuću kad začuh jedan veoma blag, tupo mekan zvuk oko stola. Dedin šešir je pao sa eksera. Ukipljen u mestu, držim cipelarnik i gledam u sliku dede koja visi ispod mesta šešira. U čudu, gledam šešir koji je pao na radni sto i veliki ekser na kome je visio, a koji i dalje pod blagim nagibom ka gore stoji u zidu, tačno onako kako sam ga zakucao pre nekoliko meseci. Postade mi sve jasno. Nasmejah se i sav srećan izustih naglas "Hvala deda!".
Skinuo mi je šešir kao znak priznanja za dobro obavljen posao, tačno onako kako se to nekada radilo, kada se u znak poštovanja koristio taj običan a tako elegantan i skroman gest.
U limbu je sve moguće, u limbu se dešavaju čuda.
Comments