ČIJI SI SINE?

I

Od nedovoljnog sna razdraženi, crveni kapilari kao žarulje peku Bahuline krvave oči. Svanulo je. U snovima je na kratko uspeo biti gde voli i želi biti. Uprkos pokušajima da ih upamti, zraci sunca kao na fotografskom filmu tope slike podsvesnih dimenzija iz kojih je stigao u ovaj dan. Nestaše kao tragovi na vetrovitom pesku a juče se zadrto nastavi ne razlikujući dan od prethodnih. Bahula mrzi buđenje, svakodnevno ga doživljava kao ponovno probijanje kroz grlić materice u ovaj svet. Želi samo mir i tišinu, preduslove za sprovođenje paganog rituala jutarnje kafe, po tome se ne razlikujući od nas ostalih. Nagnut nad džezvom, u haosu crnine od braonkaste pene, u centru vrtloga uoči jasno iscrtan fetus koji se polako pretvorio u delfina. Glasnici izgubljene noći probiše se u ovaj svet, pomisli, i oseti spokoj. Termometar kipi, suv letnji vazduh otežava svaki treptaj isušenim zenicama. Suve oči, neprijatnost koju trpi decenijama na šta je nemoguće se navići, kao na trn u prstu. Da bi olakšao bol uzima kapi za oči; međutim, bočica je prazna. Moram do apoteke, progunđa u sebi bezvoljno.

Žmirkajući zaslepljen od sunca, malo niže niz ulicu, spazi staricu koja se zateturala, podržala za zid kuće, a potom izgubivši ravnotežu, kao domine srušila na trotoar. Bespomoćno ležeći stisnutih kapaka i usana kao da je limun zagrizla; žalila se na jak bol. Hitna pomoć je, na Bahulino nagađanje da je u pitanju infarkt, brzo stigla i uz pratnju glasnih sirena nestala sa staricom.

Zbunjen od nesvakidašnjeg šoka, uznemireno nastavi do apoteke. Kapi za oči mu izbistriše vid osetivši osveženje kakvo ni od kafe nije iskusio. Bol je nestao, primirio se, i tek mu tad postade jasno kako se sve munjevito odigralo i da je starici možda spasio život. Uplitanje u pitanje nečije biti ga pokoleba, jer šta ako neko naprosto želi da umre? Suludo, pomisli ali ne može odagnati priče o siromašnim staricama koje su svako jutro išle na jutarnje mise da bi klečeći na bolnim kolenima molile Boga da ih što pre uzme k sebi i skrati ovozemaljske muke. Da ironija bude veća, takve su sve doživele duboke devedeste godine, a neke čak stotu, govorila mu je baka. Ali verovatno da želi živeti što duže pod milujućim velom smisla koji je pronašla u porodici, unucima. Možda je umetnica koja radi na svom životnom delu, slici, skulpturi, romanu koji će je za svagda učiniti besmrtnom. Svašta mu pade na pamet u papazjaniji scenarija u kojima je sebi dodeljivao glavnu sporednu ulogu.

Nakon nekoliko sati moralisanja, nošen radoznalošću o eventualnom uticaju na njen život stigao je do ulaza hitne. Na prijemu ga sestra, nakon evidentiranja, uputi na odeljenje i kao nepozvan gost pojavi se ispred doktora. Gospođa je dobro, pozlilo je od vrućine. Ostaće još nekoliko sati za svaki slučaj, reče ambivalentan doktor ne zanimajući ga ko je visok i nezgrapan gospodin pred njim. Iako se ispostavilo da je uloga koju je udeljivao sebi u postavljenoj moralnoj dilemi znatno manja, ipak želi pozdraviti staricu te tromo kroči u masno belu bolničku prostoriju.

U krevetu od tanke šipkaste, metalne konstrukcije ugleda tanko telo čiji se krhki oblik iscrtavao na tvrdo peglanom pamučnom čaršavu. Ležala je na leđima, gledajući u isključene cevi neonskog svetla dok joj se razbarušena vlažna kosa prilepila uz jastuk. Stopala su joj virila ispod krajeva čaršava, što mu je u momentu iz nekog razloga bilo smešno. Tik do kreveta sa visokog metalnog tronožca visila je providna plastična pljoska sa fiziološkim rastvorom. Kroz tanko crevce, čiji je kraj iglom povezan sa iscrpljenim telom tiho je kapala hranljiva tečnost kao da se ponovo povezala sa pupčanom vrpcom hraneći se iz placente. Bio je naviknut na neprijatne prizore bolnice ali nikada nije mogao da se navikne na prizore infuzije kao što se nikada nije mogao navići na prizore bogalja u kolicima. Osećaj takve ranjivosti, izloženosti i zavisnosti od drugih ga je užasavao.

Ugledavši ga, mirno iscrpljena starica ga odmah prepozna. Vlažna kosa joj se odlepila od jastučnice dok je malko uzdigla glavu da ga pozdravi.

Dobar dan... izvinite, mislio sam da ste možda umrli, prozbori smotano prekoravajući sebe kako se ničeg pametnijeg nije setio. Skrhanim osmehom, pod blagim uticajem sedativa, zahvalila mu se na pomoći. Živa sam, hvala ti sine, reče tiho. Da se zahvalila bez one sitne rečce "sine", Bahula bi poželeo sve najbolje i otišao, međutim, čuvši tu reč setio se svoje bake koju je zadnji put video živu u sličnim okolnostima. Potresla ga je ta davno prizvana bolna uspomena. Zaćutao je na sekundu, stiskajući zube i stomačne mišiće osetivši da mu se pune suzni kanali i čekaju prodor kao ugušeni gejziri. S obzirom na okolnosti u kojima je nalazila, po svaku cenu je želeo izbeći da ona vidi čak i jednu suzu u njegovim očima. Biće sve u redu, odvalio je kroz zube ne razmišljajući, jer valjda svi to kažemo kad ništa nije u redu.

A čiji si ti sine? upita, jer valjda sve starice pitaju isto kad ne poznaju nekoga.

Bahula je to pitanje, jasno se sećao, zadnji put čuo pre trideset i sedam godina od trgovca papagaja i golubova pismonoša, tzv. Štrasera. Od tada nijednom. Instiktivno osmehnuvši se, nesvakidašnje pitanje mu olakša predstavljanje te učtivo opisa porodično stablo dok je u sebi razmišljao, šta bi odgovorio da ga je pitala samo obično, ko si ti, sine?

U razgovoru koji se potom razvio, starica je u polu šali iza koje se sramežljivo krila tuga saznao da joj je sad, u ovom prokletom bolničkom krevetu žao više nego ikad što onomad zbog sujete nije pobegla sa slatkorečivim mangupom u Lisabon, u koga je bila naivno zaljubljena. Olako joj je obećavao sve što žena poželeti može, što je bio uverljiv znak da pripazi jer je naučila iz ljubavnih romana da se priče pored takvih muškarca završavaju nesrećno. Strah od nepovoljnih posledica po sebe je nadjačao devojačku ljubav i sad joj bi žao što nije bila hrabrija. Zaglavivši u visokim očekivanjima ostade sama u provincijskoj svakidašnjici sa strahom od smrti i konstantnog čačkajućeg osećaja da joj nešto nedostaje. Bahula je tačno znao šta je to nešto, prokleti smisao, aroma života bez koje sve postane bezbojno i bezukusno. Setio se mnogih sudbina iz romana koje je čitao i koji su prošli slične mučne borbe sa sobom, smislom i životom. Uostalom i sam se često bori sa demonom egzistencije, pitanjem smisla i besmisla, tražeći to neuhvatljivo nešto u svemu sve više naginjući ka idejama da jednog sveobuhvatnog smisla na kraju krajeva i nema. Staricin osmeh je splasnuo i zamišljeno se zagledala u beskonačnu tačku, van zidova bolnice. Nemam nikoga, ne smem da umrem, izustila je zamuckujući dok su joj se oči bistrile i kristalizovale od suza. Video je strah, iako privremeno okovan sedativima, pokazao je svoje zube. Biće sve u redu, odvali opet, svesno lažući jer se nije osećao dovoljno potkovanim za ovakve situacije. Bahula je običan čovek, nije guru, lajf kouč koji bi instant uspeo inspirisati uplašenu, usamljenu dušu i dati opčinjavajuć smisao momentu. Slušao ju je iz samilosti, jer nema nikoga a često je to sasvim dovoljno. Izvadila je knjigu iz cegera koji je ležao na bolničkom ormariću do kreveta. Krenula sam u park da je čitam kad mi je pozlilo, rekla je polažući knjigu u krilo i odmarajući pogled na njoj. Nasmešila se i u očima joj planuo plamičak nade. U knjizi o vikinzima je saznala da su pripadnici tih plemena svoje pokojnike puštali niz reku. Bila je željna tog naizgled beskonačnog plutanja na krilu prirode sa ciljem konačnog sjedinjavanja sa njom u dubini plavog okeana. To ima smisla, reče Bahula. Ali šta ako se zakačim za grane pri obali u krivini reke i ne stignem nigde, upita ga je zbunjeno. Hteo je dati iskren odgovor na to jednostavno pitanje, da će tad sve to biti nevažno, jer šta je jedno beživotno telo bez duše, samo hrpa ćelija koja će nestati, međutim, opet je odgovorio ono što je mislio da je u ovakvim situacijama uobičajeno. Ne brinite, današnji dan je samo dobroćudna opomena od Boga da se pozabavite svojim ciljevima, izusti plastično. Bahula je devedeset četvrte godine naučio od Forest Gampa da milosrdne laži ne štete nikome. Umirila se i to mu je bio cilj. Poželevši joj sve najbolje oprostio se od starice jer su mu milosrdne laži postale opterećujuće. Uostalom, kad smo potpuno iskreni sa drugima, upitao se. Napor od neizgovorenih istina umara. Trebalo mu je odmora. Vrućina je nesnošljiva.

Park pred bolnicom ga je zavodljivo prizvao k sebi hladovinom pod usamljenom klupom. Pod krošnjama platana osvežio je kapima svoje suve oči i držeći ih zatvorene, u konteplativnom mraku premotavao u sebi pređašnji razgovor sa staricom. Nalik starom gramafonu čija se igla zaglavila u jednoj tački ploče, tako mu se u glavi krckajući ponavljalo pitanje "Čiji si sine?...krc, krc... Čiji si sine?... krc, krc... Čiji si sine?"...krc, krc... Opet se seti trgovca papagaja i goluba pismonoša koji mu je, nakon što je saznao čiji je, velikodušno dao pozamašan popust na Nimfu i gordog Štrasera. Smešno, danas to više niko ne pita, pomislio je sumorno. Par goluba je sletelo blizu njega, kljucajući po šljunkovitoj stazi i bi mu žao što im nema dobaciti koju zalutalu semenku ili mrvicu iz dubokih džepova pantalona.

Razgovor sa staricom ga je podsetio na rodbinu od koje se udaljio. Žuljao ga je osećaj pravdanja svog načina života na porodičnim skupovima, razređujući ih vremenom dok se nisu potpuno odvikli od njegovog prisustva. A Bahula, znaš ga, on uvek ima nešto važnije, govorili su mu iza leđa prevrćući očima. Danas je govorio o njima kao da su podrazumevani učesnici njegove svakidašnjice, odlutajući daleko od stvarnosti u kojoj se odlučio izolovati. Prijalo je ne predstavljati se samo kao Bahula već kao član zajednice, potpuno rasterećen sebe. Osećao se udobno kao na školskoj fotografiji na kojoj ga je nespretni fotograf postavio na bok zadnjeg reda, tako da je stisnut taman uspeo upasti u kadar. Primetio je kasnije, da fotografiju većina drži palcima, položivši levi palac tačno na njegovu glavu. Otac ga je prvi upitao: Dobro sine, gde si ti? Evo tu tata, sklonivši očev debeo levi palac da bi se otkrio. Ipak, žudeo je za priznanjem, prihvatanjem ali po svom izboru dok ga je odbijala priroda predodređenosti familijarnih veza i uloga. Dok je, još pre posete, razmatrao moralnu dilemu oko uplitanja u staricin život gajio je potajnu nadu da će ga u bolnici dočekati njena porodica zahvaljujući mu na pomoći. Tuđa sreća ga je činila zadovoljnim eliminišući tako plemenitost u prividno nesebičnim činovima. Čiji si, sine? Njihov! Svoj! Ničiji! Čiji si sine? Ničiji! Njihov! Svoj! Odzvanjalo mu je kakofonično u glavi.

Sunce je izgubilo na snazi dajući znak da se dovoljno posvetio svojim jalovim mislima. Ustajući sa klupe golubovi odleteše malo dalje i nastaviše kljucati. Osetio je potrebu da baci još jedan pogled na bolnicu pre nego što se okrene i napusti park.

Bahula se estetski nije uklapao u sopstvenu kuću, ali se u njoj osećao solidno. Visok čovek, jakih šaka poput lopata, koščatih ramena, nikako nije pristajao uz tu sitnu kućicu sa malim ulaznim vratancima i dva prozorčića koja su gledala na ulicu uglavljeni između dve veće građanske kuće. Pre nego što kroči u kuću uvek se pogrbi pred ulaznim vratima, bez obzira što bi taman prošao a da još ne udari glavom o prečku. To je bio nesvesni gest po čemu se prepoznavao njegov pokoran duh. Dok je u kuhinji pod sijalicom, koja je gola blještala u vazduhu, ljuštio jabuku upitao se ko bi ga posetio u bolnici da se tako iznenada sruši kao starica.

Nije još nikada preispitivao svoju odluku o postepenom sužavanju susreta sa rođacima, koju je sproveo vođen emocijama iz neistraženih dubina sopstva. One su ga vodile kao što jesenji vetar vodi ptice selice na jug. Verovao je u taj neartikulisan jezik prirode. Osetio je nesigurnost od zračka sumnje u utvrđen stav koji se progresivno širio, stezajući ga u kuhinji, sužavajući zidove, pod i plafon. Prvi put se osećao ogromnim u toj maloj kući, kao da će glavom probiti plafon ako ustane od stola. Osećaj usamljenosti je uvek zamišljao suprotno ovome, u stilu Hoperovih slika, usamljenog lika u velikom praznom prostoru gde praznina pritiska jače od bilo kog sadržaja. Prokleta infuzija, da, gorki koren osećaja usamljenosti nije niknuo od scene padanja starice već od one sa infuzijom, bespomoćnosti i izloženosti nepoznatima, čega se zgrozio i kad je kročio u bolničku prostoriju.

Uzeo je telefon i nezgrapnim prstima tapkajući po telefonu pozva roditelje. Javila se majka, od čega mu je laknulo jer je osećao veću potrebu za neobaveznim majčinskim rečima od očeve trezvene racionalnosti.

Majka ga je prvo pitala da li je danas jeo kuvano, što valjda sve majke prvo pitaju decu, bez obzira na godine. Da se ne bi nervirala i Bahula je, kao uostalom i svi, odgovorio da je dobro jeo iako danas osim kafe i jabuke nije ništa prineo ustima. Ona je bila ubeđena da ima dar za predviđanjem budućnosti što je uporno dokazivala gledanjem u šolju rodbini, prijateljima i komšijama iako se redovno molila Bogu u crkvi, nesvesno dokazavši tako svoju nemoć nad tajnovitom sudbinom. To joj nikada nije prebacivao, neka je, neka gleda u šolje i zabavlja se, mislio je. Ispričao je za oblike u peni jutarnje kafe, fetus i delfina, zanimajući se za njihovo značenje, opravdajući tako svoj poziv. Iako ih nije video u talogu kafe već u peni, ona ih je priznala kao legitimne znake sudbine. Dobićeš dobru vest Bahula! - odlučno joj odgovori - sutra ti dolazim na kafu da ispitamo to! Bahula se nije radovao njenoj samostalnosti oko organizovanja njegovog vremena ali se nije protivio. Dobro, rekao je. Presekavši razgovor, upitao je za rodbinu, tetke, ujaka i njihove porodice. Šta je tebi Bahula kad se za rodbinu pitaš? pitala je iznenađeno. Bahula odluči da ipak ne govori o današnjem danu i osećaju samoće koji ga je spopao pre poziva i u momentu kad je želeo da se objasni nekom milosrdnom lažju povodom nesvakidašnjeg interesovanja telefon mu zazuji na ušima javljajući drugi dolazni poziv sa nepoznatog broja. Rekavši majci za taj poziv kao najbolji beg od objašnjavanja kratko je pozdravi, vidimo se svakako sutra, i prekide liniju.

Mlad ženski glas na drugom kraju linije se predstavio zvanično i bojažljivo rezonojućim tonom upitao za moguću povezanost sa staricom ili njenom porodicom. Sestra iz bolnice, koja je registrovala njegove podatke prilikom posete, saopštila mu je da je ona pre sat vremena iznenadno preminula. Raspitivala se za njenu rodbinu a Bahula je samo nemo gledao isped sebe i tiho izustio: ne, nema ko da je spusti niz reku. Ponudio je svoju pomoć oko sahrane znajući da nema nikoga ko će je pošteno ispratiti sa ovog sveta. Nečujni glasovi iz dubine sopstvenih grudi su mu to jasno poručivali i on im se trudio pokoravati zbog spokoja koji ga uvek čeka kao nagrada za poslušnost. Nije osećao tugu, ne, to mu ne bih znao pripisati da bi posle govorili kako je Bahula bio empata. Ne, naučio je on već davno da je smrt deo života i znao je bolje nego iko da je starici ostala još samo jedna važna životna bitka, upravo ova, da umre. Bitka koju je nemoguće dobiti. Obračunali su se, pomislio je i to je osetio kao sasvim normalnu stvar. Groblje mu nije strano, posećuje ga na tri nedelje kao i berbera, utorkom. Od sada će obilaziti pet, umesto dosadašnja četiri grobna mesta gde uglavnom zastane na minut, počupa korov ako ga ima i produži dalje. Da ga vidi neki slučajni prolaznik pomislio bi da je grobar koji proverava te grobove kao vaspitačica mirnu decu koja spavaju posle ručka u obdaništu. Bahula je osetio smisao dana u njenoj prividnoj apsurdnosti i odlučio da sutradan majci, kada bude došla na kafu da u slučajnim formama soca traži poruke koje priželjkuje za svog sina, kao što se nekada u konstelacijama na noćnom nebu tražio smisao i poruka sa drugog sveta, neće govoriti ništa o današnjem danu.

Čiji si, sine? odzvanjao mu je staricin glas ali se ovaj put nije dvoumio oko odgovora već samouvereno progunđao: Svoj bako, kad god je to moguće.

Namestio je krevet, još jednom svratio do kupatila da kapne u suve oči pripremajući ih za san i legao. Ugasio je svetlo u želji da se probudi tamo gde želi i voli biti.

II

Povratak u javu je kao i uvek lepljivo iscrpljujuć osećaj, bez obzira spavao manje ili više od potrebnog. Jutros se probudio sat vremena ranije, računajući sa mnoštvom obaveza oko sahrane, produbeći ritual ispijanja kafe tokom kojeg je shvatio da je do sada na svim sahranama tako reći bio gost. Da, potvrdio je tu reč još jednom u sebi, gost. Žene su brinule o svemu, bez obzira na njihovu bliskost sa pokojnikom. Držale su se stoički na nogama u svom ili tuđem bolu baš kao što je majka svaku bolest u kući pregurala na nogama kuvajući i spremajući za muške koji su od povišene temperature nemoćno gnječili postelje. Bahula mi je jednom prilikom rekao da su mu sahrane i slave kao pijace, gde se narod okupi bez ikakvog prividnog organizovanja i po nepisanim pravilima završavaju sve. Kako se na sahrani zna gde se ostavlja venac tako se na pijaci zna gde se prodaje sir; kako se zna red izjavljivanja saušeća tako se zna red po kojem se pazari prvo mlečno, potom sveže meso i na kraju voće i povrće; kako se zna koga ćeš izljubiti a koga samo tiho pozdraviti klimnuvši glavom tako znaš sa kim ćeš da se cenkaš a kome samo platiti iznos koji traži. Niko ne pita, niko ne skita, prosto se sve zna. Gde da počnem, zapitao se zabrinuto i pomislio na majku kojoj je ceo proces u rukavu. Ne, nju neće uplitati u ovo, naučio sam sam i da peglam pobogu, pomislio je. Nije imao vremena za gubljenje, uputio se u bolnicu što mu je bilo jedino logično mesto za start.

Sestra na prijemu, na njegovu sreću ista ona od juče, prepoznavši ga saopšti da ima dobre vesti u vezi staricine rodbine i sprovođenju sahrane. Naime, uspeli su pronaći i stupiti u kontakt sa njenom familijom i oni su, kao njeni zakonski naslednici, u procesu rešavanja sahrane. Održaće se sutra pre podne u jedanaest časova na gradskom groblju, rekla je. Sve je zvučalo sterilno, precizno i tako jednostavno kao da je sa čistačima ugovoreno hemijsko čišćenje neprijatne fleke sa kanapea. U bolničkom krevetu već leži neko drugi, sestra upućuje nove pacijente i posetioce na odeljenje kao što je juče upućivala i njega. Život teče svojim normalnim tokom i bez njega, kao u mravinjaku. Bahula je od sestre zatražio broj telefona rođaka sa kojima su stupili u kontakt i udaljivši se od sveta, iz parka gde je juče sedeo, pozva broj. Nakon izjave saučešća i kratkog objašnjenja situacije gospođa na drugom kraju linije je započela svoj monolog koji je morao da istrpi. Da, hvala vam, da, znate ona je bila naša baba tetka, da, bila je stara ali smo se svakako iznenadili ovoj tragičnoj vesti, da, pa znate nismo je baš često viđali ali nas je sigurno spominjala, radimo puno, tu je porodica, deca, domaćinstvo, znate kako je.... Dok je slušao njeno beskonačno i besmisleno cvrkutanje, bez ijednog tona koji bi ukazivao na prisustvo i trunke žalosti, Bahula je posmatrao golubove koji su tiho kljucali među sitnim kamenjem staze. Opet nemam šta da im dobacim, pomislio je. Nakon iscrpljujućeg monologa zainteresovao se za sahranu i opet pribegavši milosrdnoj laži objasnio da je baba-tetka imala želje povodom sahrane čije bi ispunjenje on preuzeo na sebe. Gospođin monolog je bio jasan znak da će baba-tetku sahraniti ispoštujući minimum koji malograđanska savest zahteva, da se ne bi obrukali pred svetom. Gospođa se složila pod uslovom da oni sa tim nemaju nikakve troškove, da to se podrazumeva, odgovorio je peskovitim glasom i pozdravio je.

Zabacio je glavu, kapnuo u suve oči, udahnuo duboko i polako ispustivši vazduh iz ogromnih pluća upustio se u sopstveni mrak kao što je ima običaj da tokom plivanja u reci katkad zastane i prepusti se svom težinom tela nepokretnom tonjenju u dubinu, osluškujući svoje biće u izolovanom univerzumu dok god ima daha.

Ponovo se setio siromašnih baba, udovica, koje su se molile u crkvi da ih smrt što pre uzme k sebi. Obavljale su teške poslove da bi preživele a jedan od lakših im je bilo naricanje. Tokom bdenja u kapelama oplakivale su pokojnika kao da im je rod rođeni. Verovatno bi za staricu naricale besplatno, odajući poštu na tako bizaran način saborcu koji se napokon oprostio ovozemaljskih muka. Setio se knjige u njenoj uveloj ruci o vikinzima, rečima o plutanju po reci i odjednom mu postade jasno šta treba da uradi. Glas iz neuhvatljivih dubina sopstva ga je opet vodio a on pokorno slušao.

Kontemplaciju je poremetio poziv od majke. Kafa!, setio se jučerašnjeg dogovora. Razgovor je i ovaj put, poput stampeda, započela dosadnim pitanjem o doručku, na šta je Bahula i ovaj put slagao da se jutros najedo onako baš narodski, slanine i jaja, na šta je ona zadovoljno saopštila da se od sinoć krčka sarma i da ne užina ništa, da mu bolje legne. A posle kafa! ciknula je snažno isčekujući momenat kada će brzim rotirajućim potezom članka okrenuti šoljicu i u muljavom talogu kao iskusni detektiv pronaći tragove koji će nedvosmisleno dokazati da je sreća predodređena i za njenog sina.

Bahula je znao šta treba da uradi, ne gubivši vreme uputio se u pecaru rakije po flašu izvrsne domaće viljamovke sa kojom je produžio dalje.

Violinista je živeo u staroj kući na periferiji grada tik do ciganskog naselja što je on, poričući svoje materijalno stanje, obrazlagao potrebom da bude blizu onih koji zaista čuju glas njegove violine. Cigani, oni se druže moj još razumeju u dušu, ponavaljao je izlizanu floskulu prilikom svakog susreta u šta Bahula nije verovao. Upoznali su se još kao mladi mangupi u zadimljenoj kafani gde su se nespretno opijali sanjajući o ženama koje nisu htele ni da ih pogledaju. Prvi put je bio kod njega jedne zimske noći, to neće nikada zaboraviti, nakon pijanke čiji se kraj po običaju krunisao svežim vrućim burekom tik pre svitanja. Dođi druže, spavaćeš kod mene, pokazaću ti šta je muzika, rekao je Bahuli teturajući se. Pristao je, iako nije znao gde živi i da ih čeka dugo pešačenje u ledenoj zimskoj noći. Kako je vruć burek nestao sa tanjira violinista je instrument zaglavio između vilice i ključne kosti i počeo maziti strune. Mazio ih je pijan i sit tako nežno da je u siromašnoj sobi odjednom postalo mekano i toplo kao u seoskoj kući starih pod debelim jorganom visokog kreveta dok srče zaslađeno toplo mleko utapajući se u magičnu scenu goblena, lovca sa psom u šumi. Zaspao je u kaputu masnih prstiju i spavao kao beba.

Načevši flašu viljamovke ukratko mu je prepričao jučerašnji dan i zamolio ga da sutradan dođe na sahranu sa instrumentom i kad se kovčeg bude spuštao u raku zasvira, nešto o reci, znaš ti druže bolje nego ja, reče Bahula u potpunom poverenju na šta je violinista odgvoroio ono što svaki prijatelj odgovara, naravno druže, sve je jasno. Čašicom rakije su zapečatili dogovor. Lakši za flašu viljamovke pohitao je kući.

Nisi trebala zaista, reče Bahula usta pune sarme i svežeg hleba, razmišljajući kad je zadnji put jeo kuvano. Imao je osećaj da mu telo pomahnitalo vari i grabi za svakim zalogajem koji je uneo pretvarajući ga momentalno u krv. Setio se vica u kome se tip hvali drugaru kako mu je žena intelektualka, prava dama na šta ga ovaj upita: znači ne jedeš kuvano? i ispriča ga majci koja se dobro nasmejala i rekla, sine, ovim vicem si pošteno platio današnji ručak. Bilo mu je drago što je to rekla. Voleo je da ruča sa majkom u dvoje iako je znao da svakom prilikom u rukavu krije uobičajene životne mudrosti, koje su i sad nagoveštale dolazak zvukom kipeće vode iz džezve na vatri. Prostoriju ispuni miris domaće kafe koji se hladio u šoljicama dok je Bahula ciktao usnama, oblizujući jezikom zube i desni tražeći i najmanji preostali ukus sarme na šta je njegova majka samo nezadovljno prevrtala očima. Čitao joj je misli, neizgovorene reči, sine nisam te tako vaspitala i čekao da popiju kafu i dobije dalje upute za svoj zamršen život.

Okrećući šoljicu, namrštenim i krajnje ozbiljnim pogledom ispitivala je sitne, crne čestice sudbine. Naravno, njoj je uvek bio najbitniji deo oko drške šoljice gde se kriju znaci ljubavno-životnih pitanja. Tu je uvek nalazila dobre znake i radosno ih saopštavala. Bahula je samo klimao glavom ali nikada nije pridavao značaja tim proročanstvima jer da je sve bilo kako je najavljivano on bi već do danas imao ne samo ženu već ceo harem i nemerljivo bogatsvo.

Nemoj sine da mi ostaneš sam, ne znaš kako je umreti sam, opominjala ga je. Znam kako je, odgovorio je samouvereno na šta je ona ne sačekavši ni sekundu kao iz puške opalila ma ne znaš, kako bi znao...

Iz dubine beržere, u koju je utonuo sit nakon što je ispratio majku, posmatrao je knjige na policama svoje male biblioteke nanizane kao klavirske dirke, jedinstvene tonove života, ljubavi, razočarenja, ratova, sreće, smrti. Međutim, nije mu bilo do čitanja, uželeo se reke.

Na obali, zureći isušenim očima u beskonačnu tačku, negde nizvodno, bez ikakve teatralnosti i posebnih rituala zamišljao je sutrašnju sahranu, prepuštajući staricu volji prirodnih struja kao što su to nekada radili Vikinzi, shodno njenoj setnoj zamisli.

Kakav li je osećaj nekoga pustiti za svagda, bez mesta večnog počivanja, mesta hodočašća? Kapnuo je u oči i zatvorenih očiju nastavio da niza misli. Nama kad neko umre, umire delimično, čuvamo mošti voljenih pod čvrstim stiskom zemlje crnice. Da li Vikinzi zaboravljaju svoje pokojnike nakon pola veka? Da li su slobodniji od nas? Možda smo sebični u smrti. Posmatrao je cvetove u travi, zar iko skuplja i čuva lati da bi se prisećali nekadašnjih boja i mirisa ili pak nakon cvetanja prepuštaju vetru dajući prostora za nove? Da li je jedno opraštanje bolje od neprekidnog hodočašća? Da li je bolje jednom reći zbogom i nastaviti dalje uz veru u snagu uspomena? Zašto smo toliko vezani za ono čega više nema, upitao se, po tome se ne razlikujući od nas ostalih. Lutao je do kasne večeri opkoljen pitanjima bez jasnih odgovora.

Njegovi roditelji su bili svesni prirode njegovog načina razmišljanja više nego što je pretpostavljao. Iako je pazio da pred njima ne iznosi egzistencijalna pitanja koja ga preplavljuju oni su njegovu teskobu očitali u govoru tela, rečima koje koristi i reakcija. Često je podcenjivao roditeljski instikt i uopšte njihovo poznavanje ljudske prirode. Uporno je tražio odgovore na svoja grandiozna pitanja pod svakim kamenjem izuzev onog na koji su mu oni iznova upirali. Ispod kamena ljubavi se krije vihor koji će rasterati maglu u kojoj lebdiš bez horizonta, govorili su mu, najčešće majka a ponekad i otac. Bahuli je nakon više ponavljanja ta rečenica prerasla u floskulu, tada još ne znajući u kojoj meri greši.

Uživajući u idili tople letnje večeri za posluženim stolom na terasi stana, ispod koje još nije utihnuo život, večerali su njegovi roditelji. Ona je zabrinuto prepričavala današnju posetu sinu dok je on pratio gledajući je pažljivo u oči među zalogajima. Volela je kad je tako gleda, zračio je razumevanje, prisutnost, zajedništvo i sigurnost. Izvodio je tango, ples noža i viljuške, strogih muških pokreta sa pažljivo pripremljenom hranom smenjujući pogled oštro sa tanjira u nju i obratno. Gledala mu je glavu ruke, nabrekle vene, žilave prste. Verovala je da bi samo zaista veliki problem znao poremetiti taj specifičan način njegove komunikacije. Volim ga, ponovila je u sebi po ko zna koji put u protekla skoro pola veka. Saslušajući njeno viđenje ručka sa sinom on spusti nož i viljušku, nije ih ispuštao iz ruku, samo ih je odmorio na tren na ivici tanjira i prozborio, Ne vidim ništa u njegovom načinu izvođenja života što bi bilo kobno na bilo koji način, na sebe ili druge. Samim tim, zaslužuje pravo na naše poverenje i da čini sve što ga dovodi bliže sebi. Naša jedina dužnost kao roditelja je da mu pokažemo jedinu sigurnu tačku u kojoj uvek može pronaći smisao, u ljubav. Ne brini, kad tad, pronaći će svoj smisao, dovoljno je mudar, zadržavajući pogled još koji tren u njenim očima te nastavi sa večerom. Izdahnula je duboko ispustivši ogroman deo zabrinutosti koji je nosila u sebi od ručka a koji će se, poznavajući sebe i Bahulu, za koji dan opet pojaviti.

III

Opet mi pobeže, zaključi iznova otvorivši oči dok ga letnje jutarnje sunce bocka kroz rupice polu spuštene roletne. Crna kafa, crno odelo, crvene oči. Skuvaću se, pomisli ćutke.

Na ulazu groblja u staklenoj vitrini okruženoj oglasima pogrebnika, kamenorezaca, cvećara stoje crno bele čitulje. Tri za danas, promrlja. Dve čitulje jedna pored druge a treća ispod one prve, na levoj strani. Druga desno je staricina. Ožalošćena porodica, stoji na dnu. Parking pred grobljem poprilično popunjen. Cvećari pred ulazom, naređani svojim improvizovanim štandovima od kartonskih kutija i baštenskih stolova na rasklapanje nižu se kao laste na žici, nudeći razne sveće, vence, suze, ljiljane, gerbere, margarite, ruže, hrizantime. Bahula stiže na groblje sa buketom ruža iz svoje bašte.

Kaldrma iz devetnaestog veka, bolno valjana žilavim korenjem okolnih stabala, se provlači kroz celo groblje, račvajući se u nedogled kao drvo oraha. Kapele su blizu ulaza, njih pet od koje su dve zatvorene. Oko prve veća gužva, sveštenik završava opelo u pratnji lelujavog đakonovog pevanja, masa se tiho meškolji pripremajući se za formiranje povorke do groba. U trećoj kapeli je stajao kovčeg upokojene starice. Tamna kapela osvetljena tek sa nekoliko tankih, žutih sveća krije u svojoj utrobi kovčeg i šačicu rodbine koji apatičnim pogledom očigledno čekaju kraj ove obaveze. Bahula shodno običajima izjavi saučešće, upali sveću, položi venac. Čekajući na sveštenika da započne opelo zaključio je da danas ništa nije onako kako je zamišljao, setivši se prekjučerašnjeg dana kada je maštao da će u bolnici možda zateći njenu zahvalnu porodicu, što je spasio život njihove voljene bake, a šta je ovo sad?, upita se. Uskoro se pojavio i violinista sa instrumentom pod miškom, držeći se po strani u hladu dok je sunce postajalo sve nesnosnije. Klimnuo je Bahuli u znak da će sve biti kako je dogovoreno. Opelo su održali sveštenik i đakon koje je maločas video kod prve kapele. Ispoštujući običaje, grupica od desetak prisutnih je u skromnoj povorci pošla ka periferiji groblja gde je podnevno sunce peklo dno iskopane rake. Završni akordi običaja davali su znak da se kovčeg spusti na šta je violinista strunama gudala snažnim ali laganim pokretom po žicama iscedio dug i zavijajuć ton od kojeg su iz zemlje nikli koreni koji su se izvijajući penjali oko članka nogu pa dalje gore do butina, trupa da ni najzad stigli do grla i zategnuli ga taman toliko da još ima prostora za plitak dah. Pred očima onih koji su tu melodiju razumeli iscrtala se vijugava putanja reke, kako se svom snagom probija kroz tlo i vraća u naručje mora transformišući se iz jednog oblika postojanja, onog slatkog, u drugo, slano. Spuštao je staricu nizvodno, ton po ton, bez prepreka, dovodeći je tamo gde je želela bezbedno stići. Počivaj u miru, izusti jedva pomerajući usne i baci grumen zemlje na drveni kovčeg. Iznenadila ga je brzina, da ne kažem efikasnost, pogreba koja je sve ukupno tajala pola sata. Grupica se razišla, svako na svoju stranu. Jednom prilikom mi je taj doživaljaj opisao ovako: razmišljao sam dosta o ispraćanju i shvatio da nas običaji ne zadovoljavaju u tom procesu. Poštujem sveštenika i običaje ali svako se mora oprostiti lično. Opraštanje je krajnje intiman čin što sam ja doživeo kroz to “spuštanje niz reku”, ton po ton. Osetio sam da joj dugujem toliko a nesebičnost čina, jer mi se ona tome očigledno ne može zahvaliti, je bio zaista oslobađajuć osećaj”, tako je govorio Bahula.

Uputio se kući tek pošto je napravio uobičajen krug. Počupao korov gde je bilo potrebno ali se po običaju nije previše zadržavao pred grobovima svojih starih i prijatelja. Lutajući ka izlazu sapleo se o izbočinu u nagnječenoj kaldrmi i tresnuo kao balvan, poprilično udarivši ruke i noge. Pri padu mu iz džepa neprimetno ispade bočica sa kapima za oči, nestajući pod gustom travom. Stisnuvši jezik snažno uz nepce prosikta. Kao da mu je na mestu časice kolena bio vruć krompir koji ga prži iznutra. Držao se za koleno i pokušao ustati kad mu je pritrčao dečkić, star nekih šest-sedam godina, upitkujući ga, Čiko da li vas boli, da pomognem čiko? Bahula je stojeći četvoronoške gledajući u tlo pod sobom stiskao zube i tek kad je bol postao podnošljiv pogledao na dečaka i na njegovoj majici ugledao delfina. Plavi delfin nakrivljenog tela sa širokim osmehom, upravo iskočivši iz vode na prvi mah mu nije govorio ništa sve dok nakon pitanja, Čiji si, sine?, nije primetio nju. Žena u crnini, vitka poput pruta, smeđih sramežljivih očiju u kojima ugleda svu snagu i svu ranjivost ovog sveta stajala je pred njim osmeškujući se uprkos njegovom nezahvalnom, pomalo čak i bizarnom položaju. Uspravljajući se, pogrbljena kriva linija kičme mu se ispravljala istovremeno sa krivom linijom sudbine.

Potpuno zaboravivši na bol u kolenu i rukama, oči mu zasijaše, lice porumene i kroz osmeh prozbori, Mali je duša, odmah mi se našao u nevolji, trljajući odelo. Bahula, drago mi je, i pruži ruku.

Da on je mali empata, voli da pomogne, reče i pruži mu ruku, drago mi je, Vera.