WHO THE HAMB I AM

Dakle, izbegavam da jedem van kuće i sa drugima. Izvesna nelagoda me obuzima u prilikama kada jedem van, pogotovu u restoranima mada mi ni domaće proslave, okupljanja nisu mnogo draža. Patologija sa kojom se osećam usklađeno pa je krijem od svih jer je danas trend menjati druge i pozivati se na normalnost, šta god to značilo. Ako mislite da jedem kao svinja pa me je sramota, ne, nije to slučaj, ne krijem se zbog toga od drugih. Tamanim sasvim pristojno, doduše brzo ali sam estetski sasvim prihvatljiva pojava za stolom. Ne bih da zalazim u dublju psihoanalizu ovog stanja jer objasniti lična ubeđenja, zašto nešto volimo ili ne nije ni jednostavno a ni potrebno i dozvolite mi jednu malu digresiju. Čvrsto verujem da nas sitne patologije čine jedinstvenima i svako bi trebao da kultiviše ove osobenosti kao kockice gradilje svog realnog identiteta a ne prilagođavajući se fikcijima poput veroispovesti, nacionalnosti, političkih ideologija ili slično. Draže mi je da o nekome znam npr. da ne voli da spava bos već u debelim čarapama nego da li veruje u Boga ili ne. Toliko o tome. Znači klopam sam i domaće, međutim, uvek postoji izuzetak koje potvrđuje pravilo a u mom slučaju je to, na veliko razočarenje svih gurmana, segedinski Burger King. Ne mogu da se setim nekog posebno pozitivnog doživljaja koji bi me specijalno vezao za to mesto stoga je to ubeđenje bez kognitivnih korena i meni misterija. Sviđa mi se što tamo dobijem ono što vidim na reklamnim slikama iznad kasa, što nije slučaj u drugim restoranima brze hrane, i nekim čudom ne smetaju mi drugi gosti. Pazite, tamo je svaki hamburger, pomfrit savršen i kad me usluže na tacni me uvek čeka isti prizor koji me je dočekao na onim blještavim reklamama. Estetski doživljaj sam po sebi i nije dovoljan da me fascinira već savršen sklad istog sa ukusima koji su toliko i očigledno veštački da bi im dao posebna imena i ne bi ih degradirao rečima poput teleće, svinjsko, paradajz, paprika, itd. To su toliko intenzivni ukusi, toliko usavršeni da u dodiru sa njima jezik prelazi u ekstatično stanje kao da je lizalo LSD. Cela kavalkada čula je šarena, vijugava, bujna i glasna. Potpuno odsustvo prirodnosti u hramu globalizacije me kao ljubitelja prirode i prirodnog pretvara u Judu koji mljackajući hamburger opijen naletom endorfina izdaje sve što mu je sveto. Užitak je međutim kratkog veka i stondiranje nije toliko prijatno kao u nekim drugim omamljenim stanjima već bukvalno osećam "stone" (prev. kamen) u stomaku. Nakon Burger Kinga nemam želje da se ponovo roknem hamburgerom bar mesec dana i tu krenem da razmišljam o smislu cele te priče, zašto mi tamo ne smetaju ljudi i jedem ono što mi ne prija. Razmišljam dalje, kad ručam kući često sipam još, pogotovu ako je čorba dobra ili sarmica što je količinski mnogo jače od ovih hamburgera. Nijednom mi se nije desilo u Burgeru da ustanem nakon prve porcije da uzmem još. Sarmu bih mogao da jedem nedeljno tri puta i da mi se ne smuči a od hamburgera bi povraćao posle dva dana. Ko sam ja zaista? Pitam se sa zaglavljenim Double Whooperom i pomfritom u stomaku. Umiruje me hrišaćanska narativa da smo svi grešnici i da će mi sve ovo biti oprošteno kada se vratim na mile grudi moje plave Tise. Da li će osetiti parfem silikonske sponzoruše na meni i šta ću joj reći ako da? Lagaću joj, to je danas ionako tako prirodno.