VREME JE ZA STRAH

Vremenski period od 30 godina je generacijski jaz, a za brata i sestru ta razlika u godinama je idealan prostor za odnos koji sadrži elemente roditeljskog i bratskog u isto vreme. Bratski, neposredan i ravnopravan ali ipak bez mogućnosti pametovanja sa starijim i roditeljski, zaštitnički bez prava da se mlađi ukori za neku frku. Prijatna kombinacija, rekao bih. Jelisaveta, moja najmlađa sestra, ima 11 godina, a ja 41. Prilikom jednog našeg razgovora, došli smo do teme škole i ocena, kada sam u njenim pokretima, očima i tonu glasa primetio znake anksioznosti. Pohvalila se kako ima sve petice, ali težina, cena tih ocena je bila jasno vidljiva u toj napetosti koju je nesvesno otkrivala. Iznenadilo me je da je za nju dobijanje ocene manje od petice nezamisliva situacija, ravno kraju života za koji ona zna - potpuno apokaliptično, fatalno. Stalna opsednutost radom retko kada joj pričinjava zadovoljstvo, jer je generator te energije strah. U toj formi strah je prevazišao zdravu meru, jer joj nije cilj izbeći pad i odgovarati kriterujumu - u čiji pozitivni spektar padaju sve ocene od dva do pet - već odgovarati isključivo maksimumu. Kako ublažiti tako duboko ukorenjen strah i gde je njegov koren? To je verovatno i za iskusne psihologe težak zadatak, pa i nisam gajio ambicije da ću ih znati pronaći. Želeo sam malo relativizovati strah, ublažiti primerima kao što su ostala deca u razredu koja dobijaju jedinice pa im ništa ne fali i slično. Objasnio sam joj da sam i sam imao mnogo loših ocena tokom školovanja i da to, na kraju krajeva, kasnije u životu nije ni na šta uticalo. Čak sam povukao i emotivnu kartu da ćemo je svi voleti bez obzira na ocene, makar dobila i ponekog keca. Ništa od toga kod nje nije pokazalo rezultate. Na kraju sam jednim trikom ipak postigao manji uspeh u oslabljivanju zamišljene traumatične situacije u kojoj ona dobija jedinicu. Olakšanje, osećaj sigurnosti u apokalipsi anksioznosti je donela prosta matematička računica proseka ocene koju sam joj pokazao i istovremeno me iznenadilo da klinci danas ne znaju kako nastavnici daju te zaključne ocene. Objasnio sam da i ako dobije keca, sa pet petica ona može opet imati prosek pet na kraju polugodišta i da se taj pritisak smanjuje srazmerno koliko je loša ocena veća. Za dvojku četiri petice itd... Zašto je ova računica važna?

Zato što je strah sebičan. Sami smo u njemu i gledamo ga u oči. Teško je tada računati na ikoga osim sebe, pa tako isključuje te priče o ljubavi, porodici, podršci i traži realan, konkretan, brzo i lako izvodljiv način za izlaz iz situacije koja je izvor straha. Bez rešenja strah dobija na snazi. Tom prostom računicom se smirila i rekla da jedna jedinica više i nije toliko strašna, jer njoj nije problem kasnije zaraditi pet petica. To je već zdravo samopouzdanje. Neće se u njenim običajima učenja ništa promeniti, a strah je i dalje tu, samo prizemljen, ne vlada njom toliko. Koliko se strah oslabi, toliko smo opušteniji i hrabriji - to je valjda svima jasno. E sad, jedna digresija u drugu priču, povlačim jednu obrnutu analogiju koja meni ne daje mira, a tiče se svih nas i globalne je prirode. Klimatske promene i zagađivanje (nerazdvojivo vezani pojmovi) koji nam sve jasnije daju do znanja da se nešto veoma ozbiljno dešava, još uvek su ambivalentne teme u javnosti. Analizirajući ljude u mojoj okolini (za šire ne znam) stičem utisak da smo društvo bez pravog straha - nešto nalik na strastvenog pušača koji sa cigaretom u ruci iza monitora zadovoljno klikće na donaciju sms-om da bi pomogao lečenje obolelog od raka pluća. Krivim nauku i naučni svet što ne seje strah. Sve dok se mlitavo sedi u moru naučnih svađa, da li će se zemlja pregrejati za 2 ili 4 stepena, da li će se nivo okeana podići za pola metra ili metar, potrošnja nesmetano raste, planeta zagađuje, sistem se ne menja i problem ostaje relativizovan jer mi "obični" ljudi ne shvatamo težine njihovih briga prikazane kroz taj rečnik pojmova i merila i deluje da situacija nije alarmantna. A jeste. Cela medijska slika nam daje osećaj da držimo stvari pod kontrolom, tj. da smo još uvek u mogućnosti da prelazimo crvene linije, jer na kraju krajeva, kad baš zagusti, pa Bože moj, prestaćemo odmah sa zagađivanjem. Taj scenario mnogima deluje kao realno rešenje bez da sebi postave pitanje: "Kako ćemo to izvesti?" ili još važnije: "A kako ćemo posle toga?". Ne, prosto ćemo stati pa će se sve vratiti na svoje i nikom ništa, na kraju godine petica. Akcije poput Grete Thunberg, koje artikulišu loše emocije poput besa, po mom mišljenju obesmišljavaju ozbiljnost problema i najviše koriste likovima poput Donalda Trumpa, Vladimira Putina i sličnima koji na njen impotentan bes odgovaraju ni manje ni više nego Gandijevskim mirom, kao mudre mesije u odnosu na pomahnitalu srednjoškolku čiji bes, ruku na srce, nije realan u odnosu na bes koji sa većim pravom može da oseća dete iz neke nerazvijene zemlje, Černobilja ili Venecije. Volim simbole i sam ih koristim u svetu fotografija ali ne volim neautentične simbole poput Grete. Podržavam njenu želju i cilj za boljim svetom, jer sam sa njom po tom pitanju ideološki brat, ali moćnici nju podmuklo koriste za omalovažavanje problema kao kad multinacionalna kompanija poput Starbucks-a reklamira svoju humanost kroz podršku beračima kafe u Kolumbiji. Degutantno. Greta jeste aktivista i potrebna je u podizanju svesti kod dece, a ne kao rešenje problema jer ona nema rešenje i nije rešenje. Imamo razloga za strah, a ne za bes, jer besni možemo biti jedino na sebe same. Svi učestvujemo u ovoj predstavi kapitalizma koji zadovoljava naše potrebe (pa čak i Gretine kada se obuče ili jede doručak u toploj sobi). Svi resursi su dati i sistem kapitalizma može da pokrene novi talas potreba i nove načine guranja tog točka napred. Mislim da mu ne preti kraj. U to iskreno verujem. Nije potrebna revolucija, već evolucija, a sredstva, znanja i tehnologije već davno imamo u rukama, samo ih ne koristimo. Korona virus je najbolji dokaz kako resursi mogu da se aktiviraju u situaciji kada se nešto mora. A zašto je moralo? Zbog straha. Dosta je priča o naivnoj i jednostranoj ljubavi ka majci Zemlji kliktivizmom i sličnim pseudo-aktivizmom u kojima i dalje samo uzimamo, dosta je sa lažnim pozitivizmom i dosta je besa, čiji su devastirajući rezultati jasno vidljivi na svakom koraku ove planete. Treba nam strah koji je zdravo ukorenjen u svim živim bićima da bi štito život. Ugroženi smo svi koprcajući se u sopstvenom smeću. Optimista sam i verujem u našu evoluciju ali isključivo kroz sejanje pesimističnog straha. Krajnje je vreme da shvatimo da smo dobili nekoliko kečeva i da moramo da radimo za petice pre nego što se završi godina.