UŽ(URBAN)OST

871-422, nekadašnji broj fiksnog telefona. Zupčastog, čiji brojčanik se škljocavo vrteo prstima a zvonio je kao Gorbačovov alarm za atomski s` Amera. Znam ga još uvek napamet, iako je isključen pre desetak godina. Vlastiti broj mobilnog telefona ne znam, uvek zapnem kad mi zatreba pa je zato upisan u podsetnik telefona. Nekada sam, osim svog, znao napamet brojeve telefona prijatelja. Bilo ih je možda desetak, najviše. Ničiji broj više ne pamtim a telefonski imenik stoji prepun, polu poznatim brojevima, imenima i verovatno se ništa suštinski u mom životu ne bi promenilo da ih jednim klikom obrišem. U haosu web adresa, koje mi svakodnevno zauzimaju memoriju browser-a i mozga, koncentracija na jednu misao ili temu je otežano, imam ih mnogo u isto vreme i putanje su im haotične nalik neu(t)ronima. Da sveže informacije ne pamtim najbolje primećujem iz sve češće upotrebe google-a, umesto da koncentrisano zaronim u dublje odaje pamćenja. Pitam se koliko zapravo naučim a koliko mi samo izbleji mozak. Komunikacija sa sobom i drugima, većinom veštački putem chata, nosi oznaku prompt i liči na nekadašnje telegrame. Sećam ih se dobro, svaka reč jedno bogatstvo pa se štedelo i saopštavalo samo bitno bez ikakvog dodatnog sadržaja. Dobro pamtim telegram koji smo poslali sa majkom iz pošte u Rijeci, babi i dedi u Kanjižu, "Stigli smo STOP Dobro smo STOP". Kao detetu punom doživljaja smetala mi je ta praznina jer sam želeo dodati da je put bio naporan ali uzbudljiv, da sam se preporodio u usmrdelom kompasovom autobusu i ciknuo od sreće kada sam prvi put na momente u vrtlogu serpentina ugledao plavi Jadran koji je bio divan! Stare je međutim izgleda zanimalo samo da li smo stigli čitavi i tu nezainteresovanost mi je i danas teško prihvatiti od partnera u razgovorima u koje uletim sa jednostranim elanom i željom za free diving-om u dubinama ličnog. Slično je i sa fotografijom. To nije zastajanje na momenat ili zarobljavanje momenta pa da bežim dalje već upuštanje u proces sa prirodom te okoline sa beskonačno vremena raspoloživih za okidanje. Fotkam na svom terenu, gde poznajem ritam prostora i vremena u raznim godišnjim dobima ali u suštini ista mesta. Cela ova priča oko brzog života mi ne ide, kao što mi ni život u Beogradu onomad nije uspevao. Nisam znao da se probudim iz učmalog provincijskog sna u koji sam uspavan kao klinac da sve što imamo čuvamo jer se nema i živimo tu gde jesmo jer se tu oduvek živelo. Filozofija tihih, pogrbljenih duša koji se vekovima tegle po teškoj, crnoj i blatnjavoj zemlji čiji se kraj ne vidi pod nebom ravnice. Priznajem, danonoćno šamaranje ponudama sa svih strana "troši, putuj, provedi se" me je paralizovalo. More ljudi, robe, informacija, ideja i ideologija me brzo zasiti i više ne znam gde šta da sortiram, sačuvam, bacim, pamtim, doživim ozbiljno ili neozbiljno. Prostor za skladištenje je osećam ograničen i sve više i više slušam muziku, glasno. Čuvam zlatna mesta za stihove besmrtnika, bogova melodija koji me kao visoke brane čuvaju od poplave sranja. Zar mora sve ovako brzo i nagužvano? Zašto mora? Ako vam trebam, okrenite 871-422.