TERA ME VAZDUH ODAVDE

Nekoliko rečenica o kvalitetu kanjiškog vazduha (mada je tema i regionalna). Sinoć sam bio sa društvom u kafiću koji je bio poprilično zadimljen od duvana. Od kada postoji taj kafić, svaki put kad iz njega dođem kući skinem sve sa sebe i odeću okačim u dvorištu na žicu za sušenje, kako ne bi usmrdeo stan od duvanskog dima na odeći. I ne samo stan, mrsko mi je da te stvari stavljam čak i među one što su za pranje. Do narednog jutra smrad od tog kafanskog dima se uvek fino izvetrio i nikom ništa. To je tako funkcionisalo i leti i zimi. Sinoć isto tako, po staroj navici sve okačim u dvorištu. Jutros izađem da ih pokupim, kad ono smrde deset puta više i gore nego sinoć. Naravno, napolju dim, vazduh koji jedva da sadrži kiseonik. Garderobu sam bacio u veš mašinu na pranje i dok sam pio čaj od bokvice, kojim pokušavam ublažiti svoje simptome astme, razmišljao sam o napretku ove zemlje o kojoj svi čitamo dok u meni tumba neka anksioznost da me truju i uništavaju zdravlje i na kraju krajeva jedini život koji imam, bilo kakav da je. Setih se i one Staljinove: "smrt jednog čoveka je tragedija a miliona statistika" jer se sad tačno osećam kao statistička tačkica u jednom od dijagrama bezdušnih kapitalista i političara i to u onom tankom šatiranom opsegu grafikona pod naznakom "prihvatljiva kolateralna šteta". Ne želim da se žrtvujem za napredak. Ničiji. Ni vaš, ni svoj, ni narodni ni ničiji pogotovu što se ovakva cena u normalnim društvima danas više ne naplaćuje. Volim ovaj grad jer mi je jedini dom a u njemu se trenutno osećam kao u nekom bolesnom psiho trileru u kome majka sipa otrov u večernji čaj svog deteta, polako ga trujući iz dana u dan dok ga lažnim poljupcima uverava da će sutra biti bolje. Razočaravajuć je i nelagodan nagon koji se budi u meni i šapuće: BEŽI!