STATE BUONI SE POTETE

Požutelo lišće se, na kestenu ispod prozora, zadnjim kapima snage napinje ostati na granama, iščekujući prvi mraz da bi u tom sudnjem boju sa silama prirode časno opalo, ponovo stapajući se sa zemljom iz koje potiče. Bezbroj puta ponovljena epizoda u beskonačnom ciklusu. Mraza još nije bilo, iako je novembar. Ušuškano sedim u toplini omiljene beržere posmatrajući lišče na granama, hoće li se koje predati pre bitke i opasti. Pao je mrak a tek je popodne, odbijam paliti svetlo i spuštati roletne zbog kojih se osećam kao u kutiji šibica. Lepše mi je da sedim slobodan u mraku. Ulično svetlo boje rđe, nalik svetioniku mi drži fiksiran pogled, dok u mislima veslam kroz ovu još nedovršenu godinu. Imam čudan osećaj, preispitujem godinu kao da je sutra doček Nove.

Godina koja će se zbog iznenadne opsade infektivnog agensa neslavno urezati u anale istorije, u mom sećanju će ipak ostaviti razne lepe otiske. Iako se njen kraj tek nazire, već znam koja će scena biti njen žig, sve dok me pamćenje bude služilo. Osećam posebnu privilegiju što sam taj lep doživljaj, koji želim uklesati u redove dnevnika, doživljavao iz dana u dan, iznova, ne dozvoljavajući sivoj boji da ovlada platnom svakidašnjice. Neke scene me podsećaju na čehoslovačke ili domaće komedije iz osamdesetih godina koje odišu lakoćom življenja, a koje ne primećujemo i cenimo u anksioznom svetu.

Zahvaljujući neslavnim okolnostima radim od kuće u prostranoj dnevnoj sobi, koja kroz dva velika prozora gleda na široku i prometnu Aleju kestenova. U letnjem periodu ih držim otvorene na kant po ceo dan, pa je sjedinjavanje sa dešavanjima u ulici intenzivnije zbog mora zvukova koji tada nesmetano dopiru. Ti zvuci su mi ovo leto ulepšali i učinili nezaboravnim.

Priroda, osim estetske, ima još jednu blaženu vrlinu koja me umiruje, njena rutina. U skladu sa prirodom prirode funkcionišemo i mi, kao njen neotuđivi deo, te su nam čula fino štelovana za raspoznavanje harmonije u prividnom haosu. Metež zvukova ulice je iz dana u dan počeo da poprima formu prepoznatljive melodije, drugačijeg orijentira u vremenu od onog veštačkog, na koji sam naviknut, kazaljki na satu. Znao sam kad prolazi autobus, đubretari prazne teške kante za smeće, roba istovara u prodavnici preko puta, komšija penzioner odlazi u dnevnu šetnju... Zvukovi u raznim intervalima, neki svakidašnji, neki nedeljni ali ipak redovni.

Sve je ličilo na vašar kad je raznosač pice sa starim motorom jurio kroz ulicu pucajući iz auspuha kao iz puške na šta su psi uvek ludo lajali a ja dreknuo iz vesele navike u praznoj sobi, da razbijem monotoniju posla: "Aman, popravi ga više čovečeee!". Taj performans je izvodio često, jureći gore dole aortom grada. Pucanje iz auspuha mi je bilo smešno ali sam redovno dobijao nervni slom na kreštave zvuke iz predratnog ozvučenja: "Staaaaaro gvožđe, gvožđe, gvožđe moooolim, perje, perje, staro gvoooožđe akumulatori moooolim". Dnevnu dozu hard core narodne muzike uz poneki solo gusli, pojačane na maksimum jeftinog bluetooth zvučnika, je obezbeđivao mladić koji je toliko gordo hodao da sam se plašio da se ne spotakne u nešto, jer nisu ovi provincijski trotoari baš kao lenjiri, pa da na kraju razbije nos!

Međutim, bilo kako bilo, jedini glas koji mi je pozlaćivao dane i kojeg ću se sećati dok me pamćenje bude služilo je najslađi glas koji postoji, malecke sestričine od tri godine koja je svaki dan pre podne u deset sati išla sa majkom i sestricom u grad na igralište u pratnji vernog psa Bobike. Zbog posla zadubljen u beživotni svet monitora taj glas me je svaki put budio i usrećio. Stala je ispod prozora i iz sveg glasa me dozivala jedinstvenim nadimkom koji mi je udelila, neumorno ponavljajući sve dok se ne pojavim na prozoru. Bilo joj je važno da ispriča gde ide i pitala me šta radim. Sat kasnije, u povratku, se sve ponavljalo i ushićeno mi je saopštavala vesti iz grada, pogotovu sa igrališta. Značajne vesti, ko je bio i ko se s`kim igrao.

Njena čista ljubav i iskreno interesovanje koji se oglašavao kroz taj anđeoski glas su melem za dušu čije veličine je jedino Bog svestan. Gledajući je iz prozora, kako odlazi ka gradu nakon kratke priče, prisetih se scena iz detinjstva, najranijih uspomena, sitnih momenata kada mi je srce bilo nevino kao njeno.

Najdraža od svih mi je prva jasna uspomena na osećaj potpune ljubavi i zadovoljstva koje sam doživeo u beogradskoj Gorničevskoj ulici kada je otac sklapao mali vozić a majka dodavala šnale iz kose da bi poslužio kao tovar u sitnim vagonima koji jure u krug. Ti minuti, u mom pamćenju kao konture roditelja, njihovih osmeha, male sobice i vozića u jarko belom svetlu sunca, koje je peklo tačno na prozor, će uvek biti podsetnik da sam rođen od dva srca punih ljubavi. Iz mnoštva raznih varijanti ljubavi, koje sam imao sreće iskusiti, ipak je najlepša ova porodična gde sam uvek voljen bez obzira na sve svoje spoljašnje vrednosti ili mane.

Gledam u svetlo ulične rasvete i utopljenost u slatkom medu uspomena razredila je kap žuči koja je kanula sa gorke grane drveta samoće pod kojom sedim. Romantično priželjkujem slično bezuslovno i obostrano prihvatanje u ljubavi ka ženi, ali ostajem melanholično trezan pred činjenicom da je to možda nemoguće. Okalemljen rđavim makazama vremena grane su mi sve kraće i kraće, koje više ni po jakom vetru ne dodiruju druge. S vremena na vreme osetim golicanje nečijih zalutalih korena, duboko pod zemljom gde niko ne vidi, i tad se napinjem svom snagom da procvetam i okitim se gustim zelenim lišćem jer mi ptice na glavi cvrkuću da je tako još možda moguće.

Spuštam roletne, palim svetlo i zapisujući ove redove u dnevnik pitam se, ima li važnijih jevanđelja od onih u nama koji svedoče pred ogledalom o ljubavi u nama? "Naivno", reći ćete, ali pre nego što ravnodušno odmahnete na ovo pitanje, pogledajte te vaše ruke i zapitajte se koga bi, umesto odmahivanja, mogle pomilovati i na tako jednostavan način učiniti srećnim. "Naivno", reći ćete...

"...vivete con gioia e semplicità,

state buoni se potete...

tutto il resto è vanità..."