STARA FLAŠA RAKIJE

1968 godine moj ujak je pekao rakiju. Njegova majka, moja pokojna baba Boriška, mu je bila ispomoć u tom poduhvatu. Danas, 52 godine kasnije, su majstori potpuno slučajno, dok su električnim čekićem razbijali beton u staroj prostoriji koju renoviramo, skriveno pod zemljom pronašli ovu flašu rakije. Razmišljam, kakvo je čudo bilo potrebno da preživi ovo brutalno razbijanje betona nad sobom. Preživela je valjda da bi se sreli i da nam priča. Verujem u to. Prvo se oglasila glasom moje majke, koja je ispričala celu priču oko pečenja rakije i ideje babe i ujaka da se ona smesti tu gde je pronađena. Verovatno niko nije mislio da će jednom biti pronađena, čitava. Gledam flašu i kako tonem u svoje misli tako mi se polako gubi majčin glas i nazire glas vremena, glas flaše. Zamišljam babu i ujaka iz perioda kada me još nije ni bilo. Kroz ovu flašu imamo direktan kontakt. Držim nešto što je zadnji put bilo u njihovim rukama. Vreme je postalo elastično i u ovom momentu se pola veka skupilo u jednu tačku. Gledam mesto istrule etikete, naziru se komadi papira u koji je možda bila umotana i zamišljam da je na njoj bila zapisana neka poruka za mene, putnika u vremenu. Pošto babe više nema, zamišljam ujaka koji je sad veoma daleko da je uzima u ruku. U mislima pratim svaki njegov pokret ruku, prstiju, zenice oka, uzdahe, vakuum u vremenu i ko zna, možda neku suzu. Pogledaj se u u flaši, vidiš li odsjaj svog lica ujače? Vidiš li sebe mladog? Vidiš li sebe ovako starog? Šta ti poručuje? Kao susret sa starom ljubavi za koju si mislio da više ne postoji a jednog dana ti zakuca na vrata. Seda ali ista ona koju si oduvek voleo. Da li voliš sebe ujače i posle 52 godine? Voleo bih da vidim odgovor na to pitanje u momentu kada uzmeš ovu flašu u ruke. Šta je život ujače? Pičkin dim... Reći će možda.