SAVEST

Jesen pre bombardovanja. Naš mačor upeca miša u svom uobičajenom patroliranju dvorištem. Nasuprot mom uverenju da se u poslove prirode ne trebamo mešati, nisam mogao gledati kako to malo nedužno krzneno biće gleda smrti u oči i odlučio sam mu pomoći. Mačor je tek započeo performans smrti sa svojim plenom tako da sam imao prilike da spasim, od straha skamenjenog miša. Pomisao da je još ostalo svega par dana do najavljenog mraza i da je verovatno i sam tražio utočište za taj period odlučio sam udomiti ga do proleća. U velikom staklenom terarijumu sam mu namestio sve što je potrebno i pažljivo ga pustio u svoj novi, privremeni životni prostor. Držao sam ga u svojoj sobi i na moje veliko iznenađenje preko dana ga nikad nisam mogao videti. Noću, smeo i obavijen plaštom tame je izlazio po hranu koju sam mu ostavljao i tad sam ga mogao čuti kako čeprka, sređuje svoju okolinu, uzima hranu i verovatno traži načina da pobegne. Veoma retko sam ga video ali je to noćno čeprkanje za mene bio dovoljan znak da je on sasvim dobro. Prezimili smo zajedno kao dva dobra bračna druga koji se već odavno ne vole ali žive zajedno iz poštovanja, ne dirajući životni prostor onog drugog. U aprilu je proleće napokon zakucalo na vrata, podsećajući me na obećanje koje sam dao. Izvadio sam kućicu punu piljevine, gde se cele zime skrivao i kućio moj podstanar, i odneo ga van grada odatle su nas ispratili zvuci sirena za vazdušnu opasnost, u prirodu, dovoljno daleko od ljudi i tog ludila. Odmaknuo sam se na mesto sa kojeg mogu da ga vidim, ako uopšte skupi hrabrosti da izađe napolje u dogledno vreme. Nisam trebao dugo čekati da bih bio svedok tog nezaboravnog momenta kada se iz guste piljevine polako pojavila sitna njuškica, koja je nesigurno izviđala novu sredinu, bogate mirise koje je bujna priroda nudila nakon jednoličnog života bez ikakvih nadražaja u zatvorenom prostoru terarijuma. Bio je to miris i ukus slobode. Mekane grudi majke prirode su nežno dočekale svoje davno izgubljeno čedo, a ono je nestrprljivo položilo glavu na njih i ponovo osetilo sigurnost pripadanja. Tad sam bio ponosan na sebe na jedan drugačiji način. Mišiji život, mnogima verovatno sitan i nikakav ali je ipak jedan i neponovljiv čin prirode. Ušuškan srećnim uverenjem da sam učinio nešto dobro, to veče sam brzo utonuo u miran i dubok san nasuprot zvucima sa neba koje su sejale strah i smrt.