RUŽNI SNOVI

Izlizan dan, neispavan sam, još uvek se sećam sna, zapisaću sve. Sve je počelo krajem avgusta jednim bezazlenim zahtevom za prijateljstvo koje sam naivno prihvatio. Ubrzo dobih i prvu poruku od gospođe sa kratkim objašnjenjem da me je dodala zbog fotografija i želi da prati profil. Nahranivši mi ego, slatko obrisah brkove zahvaljujući na retkom i lepom gestu. Nakon par sati je stigla sledeća poruka, dosadan citat o životu od kojih mi je muka, znaš da ih ne volim, dobro, nisam odgovorio ništa. Kulturno ćutim dok u sebi nekulturno negodujem. U narednim danima, kao prolećne lastavice na oluku, zaređale se slične poruke i you tube linkovi pametnih teorija zavera o virusu, novom svetskom poretku i Paja Patku kome je otpao kljun od 5G mreže. Izgubivši strpljenje u iskri besa blokirah je. To je bilo u subotu uveče, tačno se sećam jer po običaju tada puštam na bubicama od Nirvane pesmu Plateau, unplugged iz New York-a, uz koju dajem mojim omiljenim filadendronima da papaju Blumi i cimnula mi je porukom telefon BAŠ kad sam trebao izmeriti 3ml te tečnosti, što je precizan zadatak i zahteva mirne ruke, a znaš da muziku slušam sa telefona. Prospem. Psujem jer volim precizan posao. Pukne živac i bi ono što bi. Prođe, evo računam nedelja, ponedeljak i utorak, tri dana. Juče, treći dan od incidenta po običaju skuvah svoj večernji čaj koji se prikladno i zove "Miran San", o čijoj efikasnosti možemo raspravljati nakon ove priče, i legnem spavati. Znaš one horor scene sa Fredi Krugerom kada junaci sanjaju da ih ovaj juri u snu pa se trgnu pod pravim uglom u krevetu, kao da ništa osim trbušnjaka ne rade u životu? E tačno tako sam se i ja trgnuo sinoć pod istim tim pravim uglom i to dva puta! Jednom u snu, drugi put stvarno. Sanjam da ležim u spavaćoj sobi i spavam, tj sanjao sam taj osećaj da spavam i čujem da mi neko silno lupa na prozor. Trgnem se u snu (to je ono prvo) i mrkli mrak sobe je razbijala samo narandžasta svetlost ulične rasvete koja je dopirala sa prozora otkrivajući pobesnelo bledo lice žene koju blokirah pre tri dana. Daaa! Ona sa citatima i linkovima! Vaskrsla iz online sveta u stvarni. Lupa kao opsednuta, ružnija nego na profilnoj slici, pride bleda pa me je još više sasekla. Oduzeo sam se kao nikada naređavši nervne slomove i jasno sam osetio tu iscrpljujuću energiju, kako mračnim silama želi da me promeni, da me omađija da postanem zombi koji umesto odvratne zelene zombi povraćke kad otvorim usta povraćam citate koji gmižu po podu, zidovima i plafonu tražeći svoje naredne žrtve. Zombicit da budem bre! Toliko me je prestrašila da sam se srećom brzo trgnuo i drugi put, sad već u javi. U tom lucidnom bunilu setih se filma sa Leonardo Di Kapriom kad skaču iz snova u snove pa na kraju više ni ne znaju kad sanjaju a kad su u stvarnosti, sve dok se ne provere nekom tehnikom. Ošamućen tim nejasnim mislima, panično krenuh tražiti neki jasan znak da je ovo stvarnost i da za koji trenutak neću začuti lupanje na prozoru iz kojeg je, isto kao i u snu, dopirala narandžasta svetlost ulične rasvete. Snovi su po pravilu previše idealni ili izvrnuti a nikada dosadni tako da je provera zbilje jedino moguća pronalažanjem neke dosadne i mizerne činjenice iz svakodnevnog života. Ništa lakše za korisnika facebooka kao što sam ja. Zavrteo sam prstima tri puta po tajmlajnu, videh svašta a u suštini ama baš ništa. Dobro je, konstatovah smireno, na mestu sam. Nedugo nakon toga zaspah i napokon ne sanjah više ništa. Molim vas, ne dirajte mi inboks prljavim rukama i kucajte pre nego što me napadnete u snovima. Želim nastaviti ne sanjati ništa. Laku noć.