PROLEĆNA DILEMA

Dilema svakog proleća je da li više volim oblake ili drveće. Prolećni oblaci, pogotovu majski, stado ovaca od šećerne pene na nebu ili oni kao beskrajni, mekani baldahini pod kojima ležim u krevetu od sveže zelene trave me najviše opuštaju. Ljubav prema njima je prirodna, urođena, instiktivna. Divljenje ne prati nikakva misaona aktivnost već naprotiv, isključenje, meditacija. Iako mnogi ne veruju, meditacija nije stanje u koje se dolazi isključivo sedeći prekrštenih nogu sa posebno podešenim prstima, slušajući indijsku muziku i slično već je i prirodno stanje opuštenosti koje se graniči sa stanjem sna i koje se postiže u spontanom miru, npr blejanjem u oblake. Drveće me, suprotno od oblaka, podstiče na razmišljanje. Primeri iz prirode se često koriste kao paralele za ljudske živote ali mi nijedna nije toliko autentična kao drvo. Vijugave debele grane, odluke i okolnosti koje su nas formirale. Sitne grančice, detalji koji čine teksturu naše ličnosti. Sedim pred drvom svog dosadašnjeg života i pitam se iz kojih odluka su nikle grane koje su vremenom postale teške i debele, koje iscrtavaju ovu šaru koja sam na belom papiru. Što zbog zdravlja ili čisto estetskih razloga, s`vremena na vreme valja orezati krošnje svakog drveta.Uglavnom na proleće. Međutim treba se paziti jer usled pogrešnog orezivanja drvo prevremeno propadne. Koje grane da sečem, koje da sačuvam? Ne znam. Sedim i gledam se. U jednoj ruci ogledalo, u drugoj makaze. Pomeram se, gledam se iz više uglova. Pokušavam pronaći neke znake koje ne poznajem. Prislanjam makaze na granu i taman kad bih zasekao uspaničim se! "A šta ako je ona ipak važna?" Odustajem. Neka me seku tuđe ruke. Neka me seku ruke koje me vole, dok ležim naivno zaljubljen u zelenoj travi pod nebeskim baldahinima, polusvesno, van granica svakog straha.