PILJEVINA

Piljevina. More suve piljevine. Suva kao barut, ugažena u prašnjavu zemlju. Još uvek vruća. Nakon 10 dana, još uvek vruća. Rano proleće, još uvek hodam kroz grad u zimskoj jakni ali ovde, na mestu gde je bila šuma, gde su sad beli, ćelavi obezglavljeni panjevi je vruće. Neugodno suva vrućina. Prisutan strah od snage mašina, metalnih kandži i sečiva. Strugotine od sečiva, svedoci oštrih tonova. Caaaaangr, caaangr, caaaaangr... Vrišti, puca, pada, lomi sve pred sobom. Tras! Presečeni godovi, obnažene intimne godine. Čekaj, kakva je ovo tišina? Nema ni ptica! Apokalitična nostalgija, vakum tišine i praznog beživotnog prostora. Besmisleno razbacani komadi nekadašnje celine peku mi stopala u sitnim tačkicama. Vruća stopala. Peku. Koža ne gori, meso se ne peče ali je vruće. I vazduh je vruć. Ima oštar miris ali nema dima. A kao da sve gori. I dalje gledam u piljevinu pred sobom. Vazduh je gust, vruć, guši me oštar miris piljevine. Svaki korak pucketa, kao pred logorskom vatrom. Vatre nema, samo vazduha. Vazduh je vatra. Od točkova gladnih metalnih nemani tvrdo utabana suva zemlja sprečava piljevini da se probije dole, duboko do svojih korena. Želi nazad u mrak majčine utrobe iz koje potiče. Nebo se takođe zatvorilo, nema kud. Tu je 10 dana, ne zna gde. Znam, zato još ovaj oštar miris. Znam, zato još peče pod nogama. Nema kud. Želi do neba, kaže, kad već ne može dole ali ne, pa ne može, nema vetra da je ponese. Samo ovo tvrdo utabano tlo. Samo ovaj težak vruć vazduh. Peče mi stopala, da li rekoh? Mislim da jesam. Da, peku. Šume više nema, samo razbacane grane, obezglavnjeni panjevi zvrlje iz zemlje i sva ova piljevina. 10 dana je prošlo i još uvek ima oštar miris.