Bešika, nalik preduvanom balonu, koja samo što nije prsla pod bolnim pritiskom, jutros me odvrati od namere da se pribrano upitam, kog đavola tražim sa nepoznatim ljudima u beskonačnom i teskobno uskom prostoru.
Pridošla crnokosa žena se nagnula nadamnom, okrećući glavu kao sova, temeljno me odmeravajući krupnim, crnim očima. Sede levo od mene upitajući me brižnim tonom da li mi se piša. Ali...kako li je znala!? Iznenađen, kroz bolno stisnute zube jedva izustih kratko: “Da”, na šta je ona svoj kažiprst, kao strelu, brzinom svetlosti uperila na vrata desno naspram mene, napominjući da se ne iznenadim ako nema wc šolje već samo golih zidova, to je normalno, mogu slobodno da pišam po njima jer su pišoupijajući. Skočih i pohitah u nadi olakšanja u malu, potpuno zatvorenu prostoriju gde ničeg osim praznih zidova ne beše, koje sam shodno instrukcijama, u ekstatičnom oslobađanju od ubadajućeg bola, popišao. Zaista su bili pišoupijajući! Praktično, pomislih olakšan i vratih se na svoje mesto gde me crnokosa žena i dalje čekala, očigledno srećna što me vidi zanimajući se istim brižnim tonom, da nisam možda ogladneo? Kako li zna sve to, upitah se i klimajući glavom odgovorih potvrdno. Hranila me je kao ptica, iz svojih mekanih usta dajući hrskave komade stvrdnutog mleka koje je pomuzla iz svojih grudi još prošle nedelje i osušila pod vedrim, vrelim letnjim nebom. Zamolih da me miluje po glavi, što je rado učinila, dok sam grickao i mljackao slatko mleko ukusa sunca.
Hedonizam osujeti lopta, kojom me pogodio klinac nasuprot nas. Crnokosu ženu usreći taj dečji gest, objasnivši mi da ne brinem jer je loptanje nešto najlepše što nam se ovde može dogoditi. Klinac je u stvari bio starac koji se krio u mladom telu sa sedim, kratko ošišanim takozvanim Hitler brkovima i zelenom oficirskom kapom na glavi kakve su prodavali krajem osamdesetih godina u prodavnicama modne konfekcije "Železničar" na glavnoj ulici, sa sve crvenom zvezdom u sredini iznad tvrdog, crnog vizira. Izgledao je smešno ali su oči odavale tragove straha, bola i patnje zadobijenih u ruskom zarobljeništvu četrdeset pete u Sibiru, što je bezuspešno želeo sakriti crnim vizirom oficirske kape koja je zbog veličine prekrila vrhove dečjih ušiju.
Veselo druženje u igri bi potrajalo da, u deset sati i petnaest minuta, slučajno nisam previše snažno zamahnuo loptom ka plafonu, za koji se prilepila obuzdajući sve Njutnove zakone i otkotrljala nestajući visoko u daljini uskog plafona. Opravdano razočarana, izmučena stara duša, zurila je u plafon nadajući se okretu prirodnih sila i povratku lopte. Pokušah ga odvratiti od tako mučno monotonog isčekivanja, na šta je odmahnuo rukom dodavši da je naučio nadati se i verovati u čuda. Šapnuh crnokosoj ženi na uvo da sigurno misli na Sibir četredeset pete, na šta je ona samo potvrdno klimnula glavom i poljubivši me u čelo napustila. Uz osećaj nesigurnosti, stegnutih vilica i blagog grča u stomaku ispratih njen lik koji se, kao u magli, izgubio u dubini hodnika.
Ostadoh usamljen, ali ne zadugo jer ubrzo, nepozvano, na stolicu sa moje desne strane sede muškobanjasta žena strogog izgleda, po stasu i frizuri nalik Jovanki Broz. Opalila mi je šamarčinu od koje mi je odzvanjalo kao pod crkvenim zvonom. Nisam pitao zašto, ćutah besan i ponižen verujući da je zbog lopte. Uze mi dlanove detaljno ispitivajući ih velikom lupom koju je potegla iz svog unutrašnjeg džepa sivog sakoa od jeftinog tekstila, takođe iz prodavnice modne konfekcije "Železničar" (ulica Glavna). Nakon detaljnog ispitivanja noktiju, koje inače redovno sečem i turpijam, konstatovala je da nisu dovoljno kratki i odmah prionula na posao zarđalim makazama ih odsecajući do korena, obilno iskrvarivši ih. Oštar bol u prstima me natera da zaplačem i završivši sa sečenjem crnim markerom mi nacrta dobro vidljivu crnu tačku na čelo. “To je zbog noktiju!” siknu zmijska kopija Jovanke Broz i ostade da sedi pored mene ne pogledajući me više u oči. Znao sam da me u krajičku vidokruga ipak drži na oku pa nisam smeo pisnuti, mrdnuti a ni prdnuti. Potrajalo je celu večnost dok nije iz nekih, samo njoj poznatih razloga, odlučila da ode. Verovatno da proverava neke druge nokte, pomislih, jer su moji rasli najsporije na svetu uzevši u obzir prosek izrastanja istih izdat od strane svetske zdravstvene organizacije. Opsovah je u sebi i tek nakon toga, oko podneva, napokon prdnuh na miru na šta je starac u telu klinca napravio grimasu osuđujući moju prostotu, jer je ipak ovo javni prostor, na šta sam prividnom bezobzirnošću odmahnuo rukom krijući plamičak stida koji se ipak odao u blago porumenelim mi obrazima.
Zvuk podnevnog crkvenog zvona poremetilo je ciganče u trku koga ispred mene sustigoše ekipa veselih mangupa. Tukli su ga rukama i nogama, ko je kako stigao a on se nije znao, a kao da nije ni hteo braniti. Iscrpljeni od batinjanja mangupi stadoše zadihani a ciganče skoči srećan i iz džepa izvadi praćku, napravljenu od unutrašnje gume bicikla sa šakom kamenčića, koje pokloni ovima koji ga upravo umlatiše. Oduševljeni poklonom počeše nasumično pucati po hodniku, jedan po jedan otimajući se za svaki pucanj. Kako su koga pogodili čulo se jaukanje pa njihov gromoglasan smeh. Bolno komični binarni zvučni performans potrajao je do zadnjeg kamenčića. Sva sreća, mene nisu gađali jer me već od same pomisli na to obuze strah, bejah sit bolova nakon krvavih noktiju. Ispucavši i zadnji kamenčić htedoše poći ali ciganče zastade i pokaza na mene glasno dreknuvši: “A ON!?” "Potrošili su sve kamenčiće, nemam se čega plašiti", pomislih umirujući sebe, međutim jedan inovativni mangup uze navlačiti gumu praćke zapinjući praznu flašu vinjaka za nju koja mi se takvom silinom raspalila po čelu da sam se onesvestio na momenat. Topla krv mi se slivala niz lice i kako sam je brisao, slučajno obrisah i crnu tačku sa čela koju je zmijasta kopija Jovanke Broz nacrtala crnim markerom te taj incident shvatih kao nešto ipak korisno po sebe. U bolnom haosu osetih kako mi nedostaje crnokosa žena, uželeh se njenog milovanja, nežnosti i mleka ukusa sunca.
Nje nije bilo nigde, međutim sede levo do mene mladić, mojih godina, u zelenoj jakni i džointom, labavo stisnutim među usnama, koju je zapalio, duboko povukao dim i zatvorivši oči polako ga ispustio kroz nos. Uželeh se takvog mirnog zadovoljstva. Kroz oblak dima, okrenuvši se ka meni, reče: “Imaš sve na internetu. Budi voda prijatelju. Evo... “ te ispruži džoint ka meni. Uzeh nekoliko dimova u znak utvrđivanja našeg prijateljstva. Omamljen, zadubih se u izdužen prostor i primetih da prividni haos u broju i rasporedu vrata, stolica i ljudi krije savršen matematički model zasnovan na prim brojevima. Na dve osobe padoše tri vrata, pet stolica, sedam neonki, jedanaest tamnih i trinaest svetlih pločica na podu. Pitagorističko prosvetljenje doživih koliko zloslutno, toliko i ohrabrujuće jer je sistem predvidiv te ga je moguće i izigrati. ”Provaliću ih...”, pomislih samouvereno i urađen, utopivši se u stolicu nastavih posmatrati svet oko sebe, ostavivši revolucionarni elan za kasnije. Osim mangupa i zmijske kopije Jovanke Broz, koji su očigledno bili u dobrim odnosima zajedno maltrerirajući ostale, svi smo sedeli na nekim od stolica gledajući ispred sebe. Čekaonica? Šta uopšte tražim u ovom hodniku, koga čekam i koja vrata gde vode, koja su izlazna, iza kojih će se neko baviti sa mnom ako se sa mnom uopšte treba baviti po ikakvoj, meni nepoznatoj osnovi? Htedoh ispitati novog prijatelja, međutim, nepoznati čovek koji se stvorio niotkud reče da je on u međuvremenu preminuo od predoziranja i da je sahranjen pred malim brojem ožalošćenih u skromno obeleženom grobu, te ga je teško i pronaći. Odlučih da ću ga posećivati na zadušnice, čim pronađem izlaz odavde.
Vutra je popuštala oko četrnaest časova kad mi je prišao elegantno odeven gospodin, mirišljav od after shave-a arome bora, učtivo se predstaveći i objasnivši da je on evolutivni hirurg par excellence i da će mi odstraniti sve organe za koje je ta moderna i napredna naučna disciplina dokazala da su nepotrebni jer dokazano usporavaju prirodnu evoluciju. Nauka je uznapredovala toliko da će funkciju svih nepotrebnih organa precizno obavljati jedan sitan mikročip. Složih se, želeći duži i bezbrižniji život a prezentovani naučni dokazi i njegova besprekorna pojava, učtivost i samopouzdanje me uveriše u obećano. Pokazao je na vrata iza kojih će mi izvršiti operaciju. Saznanje da ću na neko vreme napustiti hodnik je ulivalo nadu u svet van hodnika koji sam snažno priželjkivao. Međutim, kako stadoh na prag vrata i uhvatih kvaku, padoh u nesvest, kasnije saznavši da je u sebi imala ugrađenu iglu kojom sam dobio snažnu dozu anestetika pravo u palac i srednji prst. Oporavljao sam se na istoj stolici gde sam sedeo i ranije ali bez tačno jedanaest zarez tri kilograma, koliko je iznosila težina svih nepotrebnih organa u meni. Nekoliko časova kasnije, misleći da je vizita, pojavio se isti evolutivni hirurg, na koga sam bio besan zbog skrivene igle u kvaci. Saopštio je da više neću moći ostati u životu bez određenih tableta, koje detektuje ugrađen mikročip, a koje mogu dobiti isključivo uz odobrenje zmijske kopije Jovanke Broz čiji će večni zadatak biti provera noktiju i ako ih oceni neprikladnima sledovanje tableta će izostati. Htedoh izraziti svoje nezadovoljstvo i bes kroz jednu sočnu psovku zbog prevare koja mi je učinjena, ali mi je hirurg, kao da je osetio taj nagon u meni, vojničkom strogoćom raspalio šamarčinu od čega mi je opet zazujalo u glavi i bez reči nestao negde u dubini hodnika. Od straha se upišah, pošto su mi evolutivnom hirurgijom odstranili prostatu, te više nisam bio u mogućnosti da kontrolišem taj nagon. Izbegoh poniženje, ispostavilo se da je sve od pišoupijajujćeg materijala, od zidova do podova pa čak i odeća. Zašto svi sede i dalje? Shvativši enigmu društvene stvarnosti ovog prostora, uruših se u sebe. Koprcajući se u svojoj nemoći tad izgubih veru u svevišnjeg jer ga opsovah najružnije što sam znao bez stida i trunke osećaja krivice. Umoran i potpuno bezvoljan osetih nju, melanholiju, kako me teškim ogrtačem drži nepokretno bez ijednog sna u mestu, razvlačeći beskonačno praznu sekundu u prazan minut, potom minut u prazan sat. Večnost, oko osam uveče, napokon prekide devojka lepog držanja, duguljasto oblih crta lica, krupnih crnih očiju, nalik jednoj od Pikasovih gospođica iz Avinjona (treća s leva na slici). Sela je naspram mene, desno od starca u telu klinca, koji je još uvek naivno zurio u plafon nadajući se povratku lopte. U ruci je držala violinu, neprekidno zureći u moje čelo. Bezuspešno pokušavah da joj upecam pogled i započnem razgovor, ona nije skidala pogled sa nezgodne izrasline na mom čelu. Nakon tri i po sata je progovorila, saopštivši mi da imam prelepu čvorugu koju želi maziti i ljubiti. Takođe je jasno istakla da ne želi da mi sedne sa desne strane već isključivo sa leve što sam prihvatio kao dobar predznak. Položio sam joj glavu u krilo i napokon osetih sličan spokoj kao onomad sa crnokosom ženom. Nakon što mi je pomazila i poljubila čvorugu izvadio sam iz unutrašnjeg džepa sakoa crvenu ružu i izjavih ljubav na šta je ona zasvirala od Pjotr Ilič Čajkovskog koncert za violinu i orkestar drugi stav. Bi mi žao što sam malopre tako lako izgubio veru te se u sebi izvineh svevišnjem za pogrdne reči koje mu uputih i uz grižu savesti osetih oprost.
Raj ni ovaj put ne potraja dugo. Poremetila ga je zmijska kopija Jovanke Broz tražeći da pokažem nokte, koji su od njene zadnje posete izrasli tačno dva zarez sedamdeset milimetara. Ocenila ih je nedovoljnim te odredila ponovno sečenje što je u meni izazvao parališuć strah jer sam znao da malaksalost koju osećam nagoveštava potrebu za tabletom bez koje ne mogu dočekati treći stav Čajkovskog te se moram povinovati njenom sadističkom nagonu. Sela je sa moje desne strane i započela sa sečenjem. Stiskajući zube da ne zaplačem, kako bih izbegao poniženje pred mojom violinistkinjom, pokušao sam trpeti torturu zarđalog, hladnog metala u krvavom mesu prstiju. Bezuspešno, na kraju zaplakah. Na prvu kap suze koju je violinistkinja sa zaprepašćenjem primetila, prestade da svira. Jednim strahovito brzim i hirurški tačnim potezom probila je gudalo violine kroz glavu zmijske kopije Jovanke Broz koja se istog momenta srušila sa stolice na pod. Gudalo joj je ušlo na levo a izašlo na desno uvo iz koje je curela krv na jeftin sivi tekstil iz prodavnice modne konfekcije Železničar (ulica Glavna). Na moje prijatno iznenađenje pod hodnika nije samo pišoupijajuć već i krvoupijajuć te je sve ostalo besprekorno čisto a scena njenog beživotnog tela sa nasilničkom grimasom na licu, koju je nabijeno gudalo fiksiralo u momentu kao fotografiju, me podsetilo na umetnost Karavađa. Violinistkinja, nakon što je sasvim prirodnim potezom izvukla gudalo iz lobanje zmijske kopije Jovanke Broz, obrisala ga u beloj maramici, nastavi sa lakoćom da oživljava plemenite melodije Čajkovskog. Sklupčan, vratih se u njeno krilo i sisajući svoj krvavi palac nastavih uživati u zvuku violine dok su zatečeni mangupi, prljavim noktima, pokunjeno odvlačili beživotno telo i nestali sa njom u dubini hodnika.
Da li beše delirijum od klonulosti tela i duha ili zbilja, ne znam, ali mi se čini da se crnokosa žena nagnula nadamnom milujuću mi glavu, što je bio jedini san koji sam ovde sneo ali su ovde zidovi upijali pišaćku, krv pa i snove. Htedoh joj reći: “Mama...”, pre nego što utonuh u san.
Comments