PAPIRNI BRODIĆI

Savijali smo brodiće od naših zajedničkih fotografija pored obale Tise i puštali ih niz vodu uvereni da će za koju nedelju stići do mora. Smejali smo se ideji da putujemo, u inat svemu pošto nam je bila neostvarena želja. Otploviše brodovi, kao da su nekom nevidljivom kukom zakačeni na kitove koji pitomo plove ispod površine mirne vode. Otplovivši daleko iz vidokruga, prešli su u svet naših maštanja. Sedeli smo na obali i ućutali. Savila mi si glavu na rame. To baš volim. Tvoja mekana kosa je fino milovala moju grubu bradu što mi je bilo romantično, jer su se večni antagonizmi na momenat kroz istu materiju primirili. Sanjali smo o dalekom moru i rekla si da me voliš jer verujem da će naši brodići stići do njega. Ne znam zašto sam tada na to samo klimnuo glavom. Verovatno me milovanje tvoje kose držalo omamljeno i lenjo da ti ne kažem da sam tad osetio isto, da te volim iz istog razloga. Svaki dan smo se voleli iz nekog drugog sitnog razloga. Sećaš se? Ma, sećaš se sigurno.