Oko deceniju, bez obzira na vremenske uslove, orasi rode bogato. Tri različite sorte običnog oraha. Jedno krasi dvorište, dok su druga dva na ulici, čije se snažne krune prepliću nad ulazom kapije. Plodovi su im različiti po obliku, svojstvu i kvalitetu. Gledajući ka kapiji onaj desno daje sitnije plodove sa debljom ljuskom, koja se prilično teško ljušti ali se odlično brani od napada štetočina te je najzdraviji od svih. Njega rodi najviše. Onaj levo, najmanji od trojice, daje veće plodove, oblika suze, sa tankom ali beličastom ljuskom i oni se najlakše ljušte od sva tri i rodi ga najmanje. Ono u dvorištu daje poveće i mesnatije plodove, veoma tanke ljuske, pravilnog ovalnog oblika ali se tu lakše probijaju crvi pa je procenat trulih značajniji. On je najukusniji od svih i rodi manje od sitnih a više od onih sa beličastom ljuskom.
Pošto ga sveukupno ima u izobilju, a obično što padne s neba, vremenom prestaneš ceniti koliko zaslužuje, tako nisam ni ja dugi niz godina dovoljno cenio dar prirode pred nogama svojim. Dešavalo se da je bahato zapostavljan, neobran, ostavljen crnoj zemlji i vremenskim prilikama da ga svari dok, kako to volimo da kažemo u licemernom pokajanju, ljudi u Africi gladuju.
Iako sam oduvek bio ljubitelj oraha kod nas se nekako podrazumevalo da se on koristi za kolače, torte, uz testeninu sa medom ili u kuvanom žitu ali nikad kao grickalica. Ljuštio se, mleo, pakovao u kese i ostavljao u zamrzivač. Neslavno mesto za tako divan dar prirode gde je gubio na intenzitetu ukusa i kvalitetu teksture. Dospevši u kolače, testo ili žito bio je samo dodatak, nikad dominantan ukus sam za sebe. A postojala je i neka averzija u meni ka toj divnoj voćki zbog dosadnog procesa ljuštenja većih količina koje su bile potrebne da se napuni kesa za zamrzivač. Mrzeo sam to beskrajno dugo i monotono čekićanje po orahu, često uz mučno razdvajanje ploda nožem od ljuske.
A ja volim orah.
Čist orah.
Odlučih raskinuti sa tradicionalnom upotrebom oraha koje je bilo nasleđe bake Boriške. Istina, Boriška je orah kupovala na pijaci, plodove ova tri drveta već nije imala prilike okusiti pa je iz njene perspektive zamrzavanje skupog oraha, imalo racionalne razloge. No, u izobilju današnjem, ukinuh čekićanje (čitaj: ljuštenje) i ne zanimaju me više kolači ni ostale varijacije na tu temu. Oktobra dvadesete godine okrenuo sam novi list i zadovoljno smestio sedam obranih džakova oraha u špajz. Ta količina na jednoj gomili deluje veoma impozantno i neverovatno je da se može smazati do narednog roda. A može.
Napokon! Počeo sam zaista uživati u orahu, držeći u kuhinji uvek napunjenu činiju. Kako nestaje, tako dopunjavam iz džakova. Svako veče oljuštim tri, četri, kako kad. Malo po malo, zrno po zrno, nestane pogača. Čak je i ljuštenje, nekada dosadna radnja, postalo deo užitka koji je stvorio svojstven Pavlov efekat u meni jer, već pri zvuku krckanja ljuske osetim nalet gladi, nagon za mljackanjem uz pojačano lučenje pljuvačke. Jednostavnost rituala, bliskost prirodnom, urođenom instiktu, povratku nekim pra-počecima homo sapiensa, sakupljača, omnivora, čini ovih nekoliko minuta dnevno vanvremenskim, iskonskim doživljajem. A i jesen se, godišnje doba koje je urbanizovanog lovca, sakupljača među rafovima supermarketa jedino asociralo na prolaznost, promenilo sebe u godišnje doba koje ne uzima već daje i brine o preživljavanju. Romantično, zar ne?
Progrickah za ovih godinu i po dana desetak džakova. Zar ti ne dosadi da ga jedeš svaki dan?, pitaju me a odgovor je da naravno, ne, nikako. Zašto? Iz prostog razloga što nisam od oraha napravio nešto što nije i što ga nisam alavo ždrao, kao svinja. Uživam u njemu svaki dan taman u tolikoj meri da mi predstavlja užitak i da ga poželim i sutradan u svom pravom, izvornom ukusu. Volim orah, zato što je nešto, danas veoma retko, sa čim imam dodira u svom najčistijem obliku.
Tako bi valjda valjalo i u ljubavi.
Svako veče pogled,
poljubac,
zagrljaj,
reč
.
Comments