O POZITIVIZMU

Mesec dana magle. Ne krijem njen uticaj ni pred sobom ni pred svetom. Nije dobro, gorko se gura napred. Pritisak u glavi, sivilo, loš vazduh. Na momente čak pomislih da nije depresija zakucala. Kako da ne slušam "zagrebačku maglu"? Red je, vreme je, prilika je. Bio je idealan period za testiranje ovog new age pozitivizma u njegovoj pravoj površnoj formi. Nemojte da vam sve ovo što ću nažvrljati zvuči kao neko soljenje pameti, savet, recept, osuda nečijeg načina života ili slično... Eto, na fin način vam želim reći da me ne smarate posle nekim savetima i mišljenjima kako bi vi dragi čitaoče umesto mene to radili, rešili, mislili. Cenzura je ponekad zdrava a i ne volim kad mi neko sa ulice baci praznu kesu od čipsa u dvorište, onako u prolazu jer mu se može. E, da ne dužim. Tema je ovaj pozitivizam. Znate ga svi. Naime, moj doživljaj tog tzv. pozitivizma koji curi iz toksične slavine zvane facebook, instagram, sa raznih nacionalnih frekvencija, lajf koučeva i političara kao otrov iz fabrika u čiste vode uništavajući sve što je nekada bilo prirodno kaže da, bilo kako bilo, moraš ostati pozitivan. Čoveče. Moraš! Kratko i jasno, nema ni šireg ni dubljeg objašnjenja suštine te vrste pozitivizma. Plitak filozofski pravac iz plitkih umova. A prirodno je imati loš dan, lošu nedelju, loš mesec a možda i godinu. Zašto da ne? Ne mogu i ne želim da mislim pozitivno kad mi nije do toga u određenoj situaciji ili periodu ali ne gubim nadu u lepe dane koji treba da mi se dese još u budućnosti. To zovem verom, nešto mnogo dublje i lepše od pozitivizma koji nas podmuklo usmerava da uzjašemo talase konzumerizma koji su perverzno hororistični na dugim stazama za svačiju dušu a o planeti i da ne pričam. Probao sam ja sve to po receptu. Slušao Dua Lipu, Miley Cyrus i ostale, posetio profile ovih što putuju non stop oko sveta iz ko zna čijih para i ostale pozitivne zvezde, gotovo opsednuto čitao citate, zamišljao neke nestvarno pozitivne situacije, otišao u šoping, napisao čak i jedan smešan post... Dogurah tako do trećeg dana i onda sam uveče puko! Nisam mogao više. Upalio sam prigušeno svetlo, pustio "zagrebačku maglu" pa "higgs boson blues", legao na pod i raskukao se u sve četri strane sveta. Kako mi je to fino palo, kao cigareta posle sexa. Ispraznio sam se taman zdravo koliko treba da bih posle lepo spavao cele noći i sutradan opet probudio ljudski nadrkan, onako balkanski u sivilu magle kako i valja. U opsednutom ludilu pozitivizma želim samo tiho da vam šapnem na uvo da se ne plašite, slobodno pustite i slušajte šta vam govore bol, gorčina jer je rečnik života koliko i sreća. Ne želim biti lažno pozitivan u ovo vreme koje nema nijedanu pozitivnu perspektivu. Nije takođe ni vreme da sedimo i ne činimo ništa. Negativna energija i njena pravo usmerena ekspanzija je potrebna više nego ikada sa verom u sutra. Fali nam apokaliptični vetar da oduva ovo ustajalo, naviknuto sivilo i da lažne mesije pozitivizma oduva u nepovrat. Ako me razumete.