NOSTALGIJA UKUSA ZOVE

Zajedno smo brali zovu. Sasvim slučajno, na istom mestu u šumi pored reke. Prvi osmeh koji smo razmenili, među bujnim granama i silnim bubama, bio je prirodan povod za poziv da od ubranih cvetova sutradan zajedno kuvamo sirup. Zova, cvet koji je obeležio ukus i miris naše ljubavi. U žaru zaljubljenosti, žeđ nakon dugih vođenja ljubavi smo ritualno gasili ispijanjem čaše soka od zajedničkog nektara proleća. Bio je to naizgled nepresušiv bunar koji smo često posećivali. Zadnja intimnost među nama se desila nekoliko meseci nakon što je nestalo zove. Kraj pokrenut pitanjem. Bolnim ali oslobađajućim pitanjem, gledajući u plafon dok je ležala pored mene: "Sećaš se, ne tako davno smo se još mnogo više voleli i želeli, zar ne?". Drsko otrežnjujuć momenat. Kako nam je ritual ljubavi u krevetu na početku brisao neprijatne momente usamljenosti, tako nas je ovaj put oslobodio od neprijatnosti sivila, uobičajenih momenata intime koji bi nas čekali da ovo nije izgovoreno. Kao pisac čiji rukopis završava na lomači pa se trudi da zadnje redove ispiše srcem a ne umom, tako smo i mi zadnji takt ove kratke pesme, usijanim notama upekli u beli čaršav. Srećemo se nakon 18 godina. Lica su nam izmenjena. Prvo pitanje koje mi pada na pamet nije vezano za naše živote, šta li se sve izdešavalo od tad, već u vezi naših lica, da li bi prepoznali pečat vremena na njima da smo svo vreme bili zajedno? Verovatno ne. To saznanje mi je znak da smo ipak stranci. Pozvah je na čašu zove, koju i od tada svake godine berem u šumi pored reke. Ona ga više ne bere. Postala je majka u tuđini i deca joj govore jezikom koji ne razumem. Ispijajući sok i slušajući njenu životnu priču osećam olakšanje što nisam ostao njen. Toliko stranih životnih elemenata sačinjavaju njen trenutni identitet da imam osećaj da je ispred mene njen alter ego iz paralelnog univerzuma sa kojim ne mogu da pronađem nijednu dodirnu tačku. Zamisao toliko drugačijeg života od ovog koji imam me plaši i da bih opravdao svoj identitet i povratim mir, odbijam njeno kao dobro. Učtivo ćuteći je slušam, ne odajući misli i osećanja unutrašnjeg egoističnog đavola. Ipak je na stolu u čašama napitak čiji nas ukus spaja i ima tu još nečega. Ispod mutne površine svesnog, u njegovim nižim instancama se odigrava nešto drugo. Osećam da u vazduhu lebdi nostalgija za intimnošću iz prošlosti, iako o tome eksplicitno ne razgovaramo dovoljan je njen pogled koji nikada ne stari, ako jednom upoznaš nečije, znaš ih za ceo život. Ipak, njene obaveze prekidaju razgovor. Rastajemo se u prijateljskom zagrljaju sa sitnim poklonom, flašicom soka od zove i uz ono obavezno: "Javi se kad opet budeš u Srbiji". Zaključavajući kapiju za njom razmišljam o jasnoj igri svesnog i podsvesnog koju smo upravo vodili. Instikti, neobuzdani mladi duhovi u nama potajnim pogledima igraju žmurke sa egom koji bez perifernog vida blebeće ono što je naučen da kaže. Na klackalici svesnog i podsvesnog slušam: Mild Orange - Some Feeling.