NEVERNI

Tuširaš se. Svaki put koristiš slobodu koju pruža hotelsko kupatilo, ne navlačiš zavese. Prskaš oko sebe. Briga te, buntovna si, krše ti se pravila. Mada, ne sviđa mi se taj lažni bunt jer su zidovi i pod popločani a kupatilo prazno, niko ovde ne živi da bi bio žrtva bunta. Nema čak ni tepiha na podu da ga pokvasiš samo jedno peškirče koje si spremila sebi da ne staješ na hladan pod. Nema veze. Čekam svoj red, želim i ja da se tuširam. Čučim naslonjen na zid. Kroz blagu paru posmatram kapljice vode koje se po vlažnoj koži tvog stomaka hitro kotrljaju dole, u centar ženstvenosti, spajajući se sa ostalima u mlaz, stvarajući vodopad među tvojim međunožjem. Svaka kap koja se okupala na rubu tvoje ženstvenosti kao dijamant pada i sliva se u tamni ambis. Oči su ti zatvorene, pod prstima ti se peni šampon u crnoj kosi. Pitam se, osećaš li fino milovanje mog pogleda? Mogli bi da se tuširamo zajedno, onako romantično ali ipak to ne radimo. Zašto? Poznajem nas dovoljno da bih znao da se tuširamo sebično, da bi sprali sve što se malopre desilo, po već ko zna koji put, i da se lažno očišćeni vratimo u stvarni svet. Pretvaramo se oboje da nemamo nikoga, ti pred mužem, a ja pred samoćom.