Ove godine prilično kasni cvetanje zove po čemu, slepo verujući prirodi bez prisile rukom pisanog kalendara, delim godišnja doba, te mi je hladno proleće duže nego obično zadržalo fokus na prolaznosti u prividnoj monotoniji sveta. U iščekivanju mirisa proleća, osvežavajućeg vaskrsa prirode, prohladna popodneva provedoh u rutinskim šetnjama od kuće do Tise i nazad. Samoća, tokom zatvorenog i hladnog perioda, gorko začini ukus slobode u ionako praznoj provinciji. Rutina, ruku pod ruku sa samoćom stvoriše mlaku harmoniju koje su tipične za poznu jesen života što je za mene još prerano ali samo privremeno, tešim se. Krećem lagano... Koraci ne vode nigde gde još nisam bio, ciklični dani troše iste puteve i naglo menjaju svoj ritam pred kućom čija je siva fasada toliko oronula da se ponegde u zidu vide gole cigle, rustične rane proteklih i prokletih joj decenija. Krupni, naborani drveni prozori nekada otmene jevrejske kuće iscrpljeno i postiđeno posmatraju povremene prolaznike. Ispod kapije, koja potpuno zatvara lice kuće isključivši unutrašnji svet ukućana od spoljašnjeg, pobesnelo laju dva psa. Agresivan lavež potpaljen strahom od onog nepoznatog, van granica sopstvenog zatvora, specifično je i za nas ljude koliko i za ove pse, terajući me po automatizmu da ubrzam korake i što pre sklonim od takvih energija. Žao mi ih je, delimično pripitomljenih divljih životinja, ni na nebu ni na zemlji. Vraćam se u uobičajen ritam koraka i do Narodnog parka se ritualno čistim preostalih fragmenata opterećujućih misli koje su obeležile radni deo dana u kojem nikada ne pronalazim sebe i svoj mir trpeći to pod dobro poznatom parolom “od nečega se mora živeti”. A Narodni park, naša večno otvorena gnojava rana iz koje kao trn viri vrh kupole Vigadoa nadajući se u ozdravljenje bolesnog tkiva pod sobom iz dana u dan me postavlja pred večno filozofsko pitanje “biti ili ne biti” a po kanjiškom “rušiti ili ne rušiti”. Pitanje decenijama bez odgovora održava status quo, stanje besmisla čija je žrtva. Pa neka ga, ako treba da se sruši, srušiće se samo, predajem se... Gledajući u prozore Banje zamišljam usporeni svet pacijenata nalik onom Manovom u Čarobnom bregu, kako dosadno zure u prazne klupe parka, nadajući se toplijem vremenu i odsečnom cvrkutu ptica koji se snažno inati frazi “Grad tišine” koji nam je Bog zna kad i od strane koga prilepljen, sa razlogom. Volim tišinu ali su mi ptice ipak draže. Nakon što znatiželjno ispitam pupoljke na golim granama nekih drveća, da vidim jel su se ugojila dovoljno da na prvi zračak toplog sunca ispucaju, zadovoljno nastavljam dalje. Pre nego što se isključim iz grada i uključim na puteljak koji me vodi do kraja ili početka dolme - kako kome - nalik kontrolnom punktu po dijagonalni presecam mali fudbalski teren “X”. Deluje napušteno, kao da ga ne koriste a ponegde u pukotinama betona izviru najotporniji primerci žilavog korova, suprostavljajući se silama prirode. Krhotine stakla svedoče i o ljudskom prisustvu. Razbijena flaša kao i glasan cvrkut ptica u parku, revolt protiv tišine. Fragmenti buke, tu i tamo rasuti po raznim tačkama provincije. Ali ko su ti “oni”, razbijači flaša, pitam se. Da li je to neko ko usamljeno u egzistencijalnoj krizi na ovaj način materijalizuje destrukciju svog emotivnog koordinatnog sistema, ili je možda neuzvraćena ljubav posredi? Možda je samo besmisleni čin dokonih pijanica koji kukavički lome, tu gde ih niko ne može videti, ni čuti? Impotentan način revolta u nemoći, ako je to posredi, pomislih i bez odgovora nastavih dalje puteljkom posutim sitnim drobljenim kamenjem. Ti kamenčići leti vruće pucketaju pod tankom gumom mog dvotočkaša kao suvo drvo u logorskoj vatri i praše put ostavljajući urezan trag do nekog sledećeg prolaznika čiji će tragovi precrtati moje, što je prirodno i romantično. Osećati tu transcendentnu povezanost kroz materiju mi je konstantna asocijacija na svrhu umetnosti, slamci koja me deli od ambisa. Pošto se saobraćaj odvija na putu iznad, ovde su male šanse da sretnem nekoga pa katkad zapostavivši stidljivost progunđam glasno u sebi koju reč ili rečenicu u raspravi sa sobom. Padne koja pohvala, kritika ili pitanje bez odgovora, kako kad. Raspravu preseca sablasnost dolme. Jedino mesto koje istinski ne volim a gde se konstatno vraćam, kao napuštena kučka svom bezosećajnom makrou. Teret praznog prostora na visoko izdignutoj pozornici pred sobom i Bogom traži da se obračunam sa vremenom i prostorom oko sebe, u sebi a što je najteže iznad sebe. Teži je od svakog odraza u ogledalu. Redovno me hvata anksioznost sa blagom vrtoglavicom i da bi je nekako izbegao uporno vežbam skretanje misli da me univerzum ne čuje, jer ovde sve mnogo jače odzvanja nego u običnom prostoru. Univerzum je, kakav je bio moj dobri pokojni deda Lajoš u svojoj devedestoj godini, nagluv po sopstvenoj potrebi pa je čuo samo što je želeo čuti i kad je baba Boriška viknula “Lajoše kafa!” to je odlično čuo ali kad je viknula “Lajoše, ustani po naočare” to je džaba dovikivala sve glasnije i glasnije, on prosto nije čuo. Imam osećaj da je univerzum po prirodi baš tako zajeban ne čuvši ono što želim da čuje već naprotiv. Ne nalazeći mir na prvom mogućem mestu se spuštam sa dolme u šumu, gde me čeka mir, daleko od svih. Stižem do obale Tise, reke koja ima čarobnu moć ispiranja. Kao hindu na obali svete reke Gang ali bez ikakve teatralnosti i rituala u mislima se oslobađam prošlosti gledajući nizvodno i nadam dobrom gledajući uzvodno. Nisu to neke Bog zna kakve stvari i odbojno mi je preuveličavanje ovih doživljaja pridajući im fantastične, van razumske dimenzije. Sasvim mi je dovoljno, da bi se osećao dobro i povezano sa nečim većim od sebe da u Spinozinom duhu racionalno kultivišem veličinu prirode u njenoj opštoj, umirujućoj logici. Kroz kamp krećem kući i setih se mesta gde smo prvi put ozbiljno kampovali sa drugarima iz škole. Tražim staro golemo drvo u čiju smo koru sekiricom duboko urezali ogroman znak “peace” kao grb našeg kampa, ali ga ne nalazim kao što više ni nalazim tog dečaka koji sam bio tada. Poneke uspomene kampovanja naviru kao fotografije ali se ne sećam nijedne tadašnje misli, nijedne od naših rečenica koje smo razmenjivali u bezbrižnim druženjima iz tog emotivno burnog perioda dečačkog sazrevanja. Nešto je ipak ostalo i pored slika. Janis Joplin, kreštavi glas koji istom silinom ume dan danas da zagrebe jedno parčence srca kao i te davne devedeset i treće. Okrenuh se, pođoh kući kad osetih nalet prijatnih osećaja i sa blagim osmehom na licu pomislih kako bi bilo dobro potrčati i zapevati koji refren neke omiljene pesme čime me stalno bombarduju pristalice pozitivizma u on-line prostoru. Pošto je kamp, što nije retkost, bio potpuno prazan rekoh sebi: “A što da ne? Ovaj put neka im je taj carpe diem!” Da stvar bude manje interesantna, ne znam iz kog mračnog kutka moje svesti u tom momentu se iskobeljala baš pesma “A sad adio”... Ništa, ako je to, neka bude to, spontanost nije pametno ni poželjno sabotirati. Polete jedna noga za njim i druga i krenuh iz dubine stomaka glasno sa prvim rečima stiha: “A saaaaaad aaaaaaa......” KRK! Odjednom osetih da me nešto snažno lupi o nepce. Refleksno zatvorih usta i osetih bubu u ustima. Sa gorkom grimasom na licu ispljunuh crnu bubu i prozborih glasno: “E jebem ti ovaj carpe diem i ukus slobode...”
Na putu do kuće sam se isključio iz svega opsednuto pazivši da ne stanem ni na jednu poprečnu liniju koja razdvaja betonske kocke trotoara.
Comentários