MAĆIJAVELIZAM

U haosu renoviranja kuće nađoh zrno mira prilikom premeštanja cipelarnika i inventaru obuće. Nekih cipela, iako su već sramotno istrošene i ofucane, ne mogu da se odreknem iako sam u porodici poznat po previše olakom bacanju nepotrebnih stvari jer verujem da se za njih ne trebamo vezati, ali su cipele izuzetak koje potvrđuju pravilo pa tako, čak i kad ih osudim na kraj ovozemaljske karijere, one ne dospeju do smeća već do radionice. Pod tim sloganom, "biće mi dobre za radionicu" imam već bar 7 pari različitih vrsta cipela koje strpljivo čekaju svoje zadnje momente u ormaru sa radnim odelom u belo okrečenoj radionici sa dedinim slikama na zidovima. Romantičan purgatorijum za istrajale i nemoćne svedoke mojih putešestvija. Međutim, evo držim kutiju sa parom cipela koje sam kupio u februaru i za čudo, nijednom ih nisam još obuo. To je za žene potpuno normalna pojava ali za muškarce nikako, već i zbog činjenice što su nam za normalan život dovoljna svega dva para cipela, jedan za izlaske i drugi za sve ostalo, te su male šanse da se zagube nenošene toliko dugo. Kako sam držao tu kutiju cipela u rukama setih se samog kraja sivih 90-ih kada sam u kiosku, na pijačnom trgu, valjao bugarske diskove pod svojom firmom, koju sam tada sa najboljom prijateljicom kreativno nazvao "Extrem". Lepe uspomene iz tada veoma teško obolele zemlje, koja uzgred više i ne postoji sa razlogom. Najbolje društvo u tom miljeu privatnika i prodavaca sa pijačnog trga i okolnih radnji je bio Maćika, što mu je inače nadimak a ne ime, a koji je tezgario trenerke i patike sa subotičkog buvljaka. Često smo pričali o životu i tako svemu što nas je zadesilo, najviše zimi kada je ulazio u moju radnju da se malo ugreje jer je njegova tezga bila na otvorenom. Voleo sam njegov strogo realističan pogled na svet. Da mu je tada neko rekao "Ej Maći, budi pozitivan!" poprilično sam siguran da bi završio sa masnicom ili dve ispod oka pošto je bio žilav kao hijena, nepokolebljiv a šopanje mu nije bilo nimalo strano. Imao sam tu sreću da idem sa njim u nabavku robe na subotički buvljak pošto mu je jednom prilikom zatrebao transport, pa sam to rado učinio za njega i kao nagradu dobio doživljaj i uvid u pravo buvljačko poslovanje na "veliko", što je značilo da je Jugić, nakon obavljenih žestokih cenkanja sa svakakvim svetom, u povratku za Kanjižu bio pun trenerki i patika kao harmonikaš evrića na svadbi. Doživljavali smo sebe kao da smo neki šmekeri sa lovom iako te cifre, ako ih se setim danas, nisu bile nešto značajne pa tek nakon dve decenije vidim jasno dubinu te bede u kojoj smo živeli i kad smo mislili da imamo, mi u stvari i nismo imali. Da je jugić imao tri točka, umesto četri, bili bi pravi Troters indipendent trejdersi na liniji Peking-Subotica- Kanjiža. U povratku smo izbegavali glavne puteve zbog gladne i korumpirane policije pa je put po golim sporednim putevima vojvođanske ravnice ličio na scenu iz vestern filmova u kome kauboji odmetnici beže sa plenom u zabitima divljeg zapada izbegavajući šerifove ljude. Da smo naleteli na "Saloon" sigurno bi ušli i stukli koji pelinkovac sa pivom neprekidno držeći čelične poglede na jugiću i buvljačkom plenu u opakom Klint Istvud stilu. Sve u skladu sa duhom tadašnjih vremena. Nakon uspešne nabavke, sećam se, otišli smo u Tavernu, našu omiljenu rokersku kafanu i uspeli se napiti do podneva jer je Maćika bio čovek sa stilom i nije mi dao da tek tako ostane dužan i završimo taj uzbudljiv dan. Bio je to baš suv, hladan zimski dan bez snega i konobar je sa kasete puštao Dire Straits - Sultans of swing, što mi se iz nekog nepoznatog razloga jasno urezalo u sećanje, valjda kao neka etiketa, asocijacija tog dana, da nikad ne zaboravim. Inače, preprodavanje tih stvari je bilo takođe zanimljivo videti. Tada su se za kupce nadmetale kineske i turske stvari gde su turske bile u blagoj prednosti zbog nešto boljeg kvaliteta ali su naravno bile i skuplje pa su važile za Dolce Gabanu među proletarijatom dok si sa kinezima mogao biti neki niže rangirani da ne kažem nesrećni adiBas ili slično. Maćika nije voleo ljude sa glupim pitanjima. To su bili oni koje danas lako prepoznate po komentaru "A cena?" na postu neke online prodavnice koja nudi za život esencijalnu kinesku glupost. Imao je set odgovora na glupa pitanja koja je izbacivao sa tolikom dozom sarkazma da ni od tada nisam video nekoga koji ga je nadmašio u tom umeću. Od svih tih odgovora jedan mi se posebno urezao u mozak, rekao bih za ceo život i tu se vraćamo do onih mojih nekorišćenih cipela koje držim u ruci dok plivam u ovim uspomenama jer je na pitanje koliko traju kineske starke imao običaj provaliti "Ako ih ne koristite trajaće vam VEČNO!" Spakovao sam cipele, upalio komp i pustio pesmu od John Denvera "Take me home country roads" da bih otkucao ovu priču dok mi je ovako osvežena u glavi i evo dok stigoh do ovih redova javila mi se želja da se u skladu sa pesmom koju slušam i sam vratim, da i mene putevi povedu tamo nazad, ne-ne, ne baš u ta vremena jer nisu bila nešto bolja od ovih današnjih, već do onog životnog osećaja kada smo se naivno nadali da će jednom tom sranju doći kraj i da će nam posle biti baš lepo, da ćemo na miru psovati sistem i da nas panduri neće lemati zbog toga jer im se eto baš može. Sanjali smo pravedno i slobodno društvo koje smo viđali u američkim fimovima ili čuli iz priča gastosa sa zapada. Imali smo viziju, ideal koji nas je gurao i jedino mi to nedostaje, ta vrsta nade u moguć mnogo drugačiji svet od onoga u kojem obitavamo trenutno. U ovom politički (ne)korektnom, post ideološkom ili bolje rečeno bezideološkom svetu i vremenu, u kome se ovog puta zajednički mrcvarimo sa ostatkom sveta, osećam kao cipele u kutiji koje se ne koriste. A ako se ne koriste znate i vi, trajaće večno... Maćika bi se složio samnom, siguran sam.