KRITIKA ZDRAVOG RAZUMA PO SRDIĆU I.

Možda nije najsrećnije da skupoceno mastilo, belu hartiju i vreme utrošim na kritiku pesme o božanstvenosti žena i reakcijama na istu jer se lako mogu nagraditi besom obožavateljki što je zadnja muka koju muškarac želi podneti. Međutim, ima tu i dubljih problema koji mi bodu ZDRAV RAZUM pa znate onaj neizdrž, e on mi ne da mira i primorava na pisanje sledećih redova.

Dakle, slušajući Rammstein tokom klasične jesenje dangube u toplini moje omiljene beržere na facebook-u primetih post poznanice koja je podelila stihove pesme jednog domaćeg autora uz njen komentar, citiram "KAD SE ČOVEK RAZUME U ŽENU". Pih, ako žensko kaže to - pomislih - mora da je tako! Moram prostudirati datu materiju jer je za samca poput mene svako novo znanje o suprotnom polu vredno i korisno! Udubih se u pesmu dok mi na slušalicama i dalje tvrdo maršira Rammstein pa mi je prvi sud o njoj, možda zbog te loše konstelacije uslova, bio "Bože kako jeftino sladunjava pesma". Pesma... Po formi jedino, po sadržaju i vrednosti nikako. Ne valja ovako, moram biti objektivan jer je Rammstein pokrenuo rad hormona koji su mi jasno otupeli osećaje ka nežnom i finom. Odmorih malo dok skuvah čaj i ponovo se bacih na pesmu. Pročitam jednom, drugi put. Čudu nema kraja a da je loša, izvinite na gruboj iskrenosti, bogami JESTE.

Znatiželja i nemirni instikt me nateraše da posetim stranicu pesnika i pročitam ostale radove. Pesnik kao osoba ne pokazuje nikakve znake osobina koje bi bile za ikakvu kritiku ili ne daj Bože, osudu. Blagonaklon i fin ženskom društvu kome očigledno prijaju obožavateljkine reči hvale, što je skroz OKEJ!

Hej! Međutim postoji nešto što se zove ODGOVORNOST. Kroz prost primer ću vam objasniti ovaj pojam kako bi se kasnije lakše kretali kroz zaključke ove kritike koja mi se iskristalizovala čitajući poeziju dotičnog pesnika i komentare publike, koja brojčano nije nimalo mala. Pesnik gostuje sa svojim radovima u većim mestima Srbije, što dalje produbljuje i potvrđuje moje sumnje u KVALITET društva, o čemu ću kasnije.

ALI, pre svega, da razjasnimo taj famozni pojam odgovornosti na kraju ćete razumeti i zašto. Uzmimo ovaj banalan primer. U 18-oj godini vaše dete odluči da će pušiti cigarete. Zakonski punoletan i odgovoran za sebe, hej, može mu se, ali da li znači da ćete vi kao RODITELJ biti blagonakloni ka novoj pošasti vašeg blaženog ploda? Ako volite svoje dete nećete biti, bez obzira na sve pozitivne paradigme liberalizma i humanizma. Odgovornost leži u datoj SLOBODI, da je koristimo u dobre svrhe, kako bi išli napred, razvijali sebe kao ličnost pa samim tim i društvo u kome obitavamo. Odgovornost je VELIKA i bez obzira na slobodu koje dete ima koristite moć roditeljstva da se nečem očigledno lošem SUPROSTAVITE (u razumnim granicama, jer hteli ili ne na kraju krajeva sloboda da puši cigarete zaista postoji.)

Pozabaviću se sa dve stvari sad, prvo, sa pesmom i njenom strukturom koja je u stanju da izazove toliko reakcija, drugo, samom publikom, delom našeg društva koje tu reakciju ispoljava.

Evo, pazite, prebrojao sam 47 stihova, koji su ponegde samo reč ili dve. U 47 stihova iznova i iznova ponavlja već davno izlizanu floskulu kako je žena VATRA, da muškarac nikako ne sme ugasiti tu vatru i na kraju kao jagodu dobijamo anemičan opis nekakvog kosmičkog orgazma kad se te dve vatre spoje. Prosto mi je neprijatno i neverovatno da ovo prolazi a ravno me šokiraju komentari OBOŽAVATELJKI koje se nisu stidele priznati da ni one same nisu bile svesne svega toga. Hvale ga, kako je prepoznao TO, kako je PRAVI muškarac. Gledam, trljam oči i ne verujem! Pa hajte molim vas drage moje! Da smo u srednjem veku i razumeo bih te nagle reakcije, kada vas neko posle vekova ignorisanja i gaženja uzme među dostojne života ali u 2020 godini, pride u Evropi, ma i da je Balkan, meni neće nijedan pesnik prodati priču da su žene vatra koju ne smemo gasiti. Da li je moguće da se takvim kičom još uvek može napraviti takav SPEKTAKL nad ženskim bedrima? Jasna mi je umetnička sloboda, analogija, simbolika ali ne shvatam očiglednu jednodimenzionalnu PLITKOST nad jednim pojmom u 47 stihova gde su jedine stilske figure najobičnije floskule i fraze. Vatra, 12 stihova i molim lepo to je najviše sa tim fondom reči i bio sam velikodušan! Realno, slušajući malopre Rammstein mislim da su sa opšte poznatim stihom od dve reči "Du Hast" (prev. "Ti imaš") poklonili više mudrosti i saveta čovečanstvu (ženama i muškarcima podjednako) nego naš dragi pesnik u tih 47 o vatri gde utroši silnog mastila a ne reče ništa, nit saznasmo išta. U životu sam napisao možda 5 pesama do sad i batalio na kraju jer mislim da to nije grana umetnosti u kojoj bi znao briljirati. Zašto? Upravo zbog površnosti koju sam uvideo kod sebe prilikom tih pokušaja, jer sam se kao i većina držao dobro poznatih simbola i analogija što je znate i sami DOSADNO i neoriginalno. Međutim, ipak ću biti hrabar da dam par običnih saveta šta je sve moglo da stane u 47 stihova. Na primer, mogao je komotno opisati da svaku ženu (i muškarca) čine bar četiri elementa, kako je to svima poznato od Empedoklea na ovamo, te je mogao reći:

da je žena VATRA (slažem se), ali za razliku od njega koji moli da je ne gasimo ja tvrdim da se ona ne može ugasiti ni da hoćes kada se istinski rasplamsa u ljubavi ili daleko bilo, kada joj neko ugrozi dete, ili

da je žena VODA, koja se ne upija kada svom bolesnom detetu kuva čaj ili kada sa grudi svog voljenog spira njegovu tugu svojim razumevanjem i podrškom, ili

da je žena ZEMLJA, koja se ne može razdrobiti kada stvara i čuva gnezdo koje deca i njen voljeni u srcu poznaju kao svoj dom, ili

da je žena VAZDUH, koji se ne može raspršiti kada naivno mašta o svojoj ljubavi i beloj venčanici.

Primera ima bezbroj i beskonačno samo upotrebite MAŠTU. Kao što rekoh, samo banalni primeri kako se opis jedne žene može obogatiti, dimenzinirati bar u tri pravca koordinatog sistema uma pa da stvorimo neku SLIKU. A ovo što nabrojah tu na brzinu ne važi samo za žene već isto tako i za muškarce, jer nisu ni dobrota, ni razumevanje, ni vernost, ni ljubav a bogami ni ta famouzna vatra polno određeni pojmovi ili simboli kako to neki uskovido misle i prikazuju i pretenduju da pripisuju iste određenoj grupi zarad dobijanja njihove simpatije. To je jasno i očigledno na stranici pisca.

Razmišljam, da li bi moj omiljeni pesnik Radnoti bio u stanju da svoju ljubav Faniku, i osećanja koja je imao ka njoj u svojim pesmama degradira na jednu reč. Pa ne bi. Naravno. On je ljubav opisivao božanstveno, sočno i bujno kao da se šetate u najbogatijem arboretumu ljubavi na svetu. Vatra pa zarez, a ne tačka.

Mada, u celoj ovoj priči nije mi najviše zasmetala sama pesma jer zašto da ne? Treba pisati, učiti, pokušavati. Bolje to nego da se visi po nekoj kladionici. Kad bi se prosečan Srbin bavio pojmom ljubavi koliko i tiketima u kladionicama ova zemlja bi bila RAJ, čak i bez famoznog ekonomoskog rasta. Prioriteti su očigledno pogrešni i strašno izmešani. Dolazimo i do one odgovornosti o kojoj sam pričao na početku, iz perspektive pesnika, njegova ODGOVORNOST pa i osnovna DUŽNOST jeste da otvara dušu čitaoca, iznutra ka spolja a ne obrnuto da sužava. Tako da, sve dok mi muškarci tu pesmu ne doživljavamo kao svetionik u mraku koji nas približava luci ljubavi ona je samo potpirivanje nadutog ega ženskih čitalaca i potvrda njihove lažne ideje o superiornosti nad nama, muškarcima. Verovatno je tako pred ženama lakše ispasti džentlmen, heroj ili čak uzbudljiv romantični umetnik, međutim, u tako rođenom odnosu ne vidim šansu za pravom ravnopravnošću što je osnov zdravog odnosa. Pisati o ljubavi (spajanju vatri) a da pri tome jednu stranu uzdižemo i hvalimo dok drugu opominjemo nije poezija o ljubavi već poezija dodvoravanja ciljanoj grupi. To se oseća i u svim ostalim radovima.

Elem, nemojte pomisliti da sam nešto ljubomoran na pesnika ili njegov uspeh. Svaki dan se spotaknem o neko slično delo na estradi facebook-a, ali mi je ovo danas bila zadnja kap u čaši, ne mogu mogu više da ćutim a ne kažem glasno i začuđeno "ALO LJUDI! DOKLE VISE?" Tako se, na svoju nesreću baš ovaj pesnik našao na pogrešnoj strani puta prilikom teške saobraćajne nesreće na raskrsnici mojih moždanih vijuga.

Ako kojim slučajem ova kritika zdravog razuma po Srdiću dospe do njega i poželi da me izazove na neki revanš samo bih mu ispričao sledeći vic i napustio pesničko prisustvo.

Sede Mujo i Buda na obali reke Gang, gledaju u vodu, a pri tome Mujo jede ćevape. Buda reče:

-Voda je život.

Mujo ga pogleda i turi mu ćevap u usta. Posle kratkog vremena, opet će Buda:

-Mislio sam da je voda život.

Isto tako bih, da sam u mogućnosti kao što nažalost nisam, turio taj "ćevap" (čitaj: KNJIGU) u usta prosečnog Srbina i Srpkinje da okusi i doživi redove svih onih pesnika koje je propali obrazovni sistem države Srbije osudio na mrtvo slovo na papiru udžbenika koje jalovo stoje u rukama potplaćenih i demotivisanih nastavnika i profesora koji navodno rade na uzdizanju (čitaj: spuštanju) ove nacije na nivo na kome se očigledno nalazi. I tu stigoh opet do odgovornosti. Mi smo očigledno nacija koja je odrasla uz krajnje NEODGOVORNOG roditelja koji nas, ne da nije opominjao na štetnost cigareta, već nas je puštao, čak i motivisao da se kurvamo, drogiramo, krademo i pijemo kao zadnja bitanga. Pa smo tu gde jesmo, sa siromašnim pesmama o ljubavi u reveru i ekstatičnim reakcijama na očigldno plitke sadžaje koji bi ruku na srce zaslužili samo tapšanje po ramenu kao priznanje za uloženi trud i motivisanje za dalje pokušaje i usavršavanja. Umesto toga ovakvi pesnici dobijaju epitet pesnika, Pink dobija nacionalnu frekvenciju, tiktokerke posećuju škole i da ne nabrajam... Ostalo već znate i sami.

I na kraju moja odgovornost, a i obaveza, u svemu ovome je da ovo napišem jer vidim. Svi vi koji vidite slične sitne tragedije naših života PIŠITE, jer ako ne pišemo crno nam se piše!