KAP KIŠE NA POCRNELIM GRUDIMA

Sećam se tog rođendana koji je krenuo slatko kao med a završio se u gorkom grču. Da se nasmejem i radujem papirnim kapicama na glavi i poklonu čija je neizbežna sudbina da jednom postane komad paljevine na lomači čistilišta? Žena sa kojom delim hladnu postelju gori od želje da umrem za njom. A, ne, ne, ne. Ne zbog ljubavi prema meni već zbog duboko poljuljane ljubavi prema sebi podupirane lažima koje sejemo u strahu od samoće. Propadamo teatralno lažno. Moram napolje. Noćna šetnja u masi nepoznatih, kao ritualni beg u stvarnost iz bordela unakažene ljubavi. Ugledah te tad. Plutala si lagano, gotovo beztežinski nasuprot morskoj travi, koja se pod burnim talasima savijala uvek u istom smeru. Mirisala si na prolećnu kišu koja je topila čađ na mojim grudima. Ostrugao sam tu skamenjenu čađ sa pocrnelih grudi da bih u njima, u odrazu ogledala ponovo ugledao slabo naziruće crvenilo koje usporeno pulsira, u dubini stenovite pećine. Ostavio sam te bez ijedne progovorene reči. Po povratku sam otvorene grudi sakrio pod debeli kaput od tvrdog krzna. Nad cirkusom klovnova lažne svakidašnjice, koji se svakim danom približavao svojoj finalnoj tački, lebdeo je oblak prolećne kiše živeći svoj lagan život daleko iznad svih, ponekad pusteći koju kap da bi nesvesno nahranila isušenu zemlju pod sobom. Stajao sam u centru kruga pozornice iznad koje je bila rupa na krovu. Pre finalne predstave, svaki dan u isto vreme, zatvorenih očiju sam čekao kap prolećne kiše da upadne tačno kroz taj otvor da bi me uverila u lepotu spoljašnjeg sveta koji me čeka.