JUTRO U JURIJA GAGARINA

Na svoj četrdeset sedmi rođendan se probudila sama u betonskoj kutijici na jedanaestom spratu dvadesetospratnice u Bulevaru Jurija Gagarina. Pištajući zvuk alarma cepao je po nervima istom snagom kao i osećaj večnog umora koji je lomi svako jutro, a da nije ni ustala iz kreveta. Užasno štipanje u bešici nije dozvoljavalo ni na tren da se opusti u krevetu nakon bolnog povratka u stvarni svet. Mesecima je muči ali je ravnodušna čak i na pogled krvave mokraće u šolji. Spira je vodom iz kotlića dok se automatski okreće ogledalu u kojem ne primećuje tromo telo i izgužvano bledo lice koju delimično prekriva duga crna, procvetala kosa bez ikakvog držanja. Misli koje su je oslepele i okupirale um su nerešive putanje lavirinta propisa među kojima se više ne snalazi dobro kao nekada, iako iza sebe ima već dvadeset i tri godine neobojenog radnog staža za istim šalterom. Na pitanje od čega se najviše plaši u životu bi slagala nešto besmisleno ali ne bi priznala da je najveći strah gubitak posla u državnoj službi za svojim šalterom. Strpljivo u samoći, decenijsko dugim nitima straha istkan lažni smisao više ne ostavlja mesta pitanju "za šta vredi umreti"?