Buđenjem se oslobodih mučno nadrealnog sna. Pet sati je, mrkli mrak. Tišina. Grad spava. Buđenje doživeh kao naporno probijanje u ovaj svet, nalik otvaranju teške, od vremena zapekle, stare drvene kapije. Od napinjanja osećam izvestan pritisak u glavi, očima i grudima. U ušima pištanje tankog, visokog tona. Srce naporno razapinje grudni koš, vapeći za vazduhom kroz isušena usta. Osećam, dakle jesam. Razmišljam, ne znam šta nije u redu ali "nešto" nije. Lice mi osvetljavaju fragmetni narandžastog svetla gradske rasvete koji se mekano provlače kroz resice roletne. Pitam se, koji put sve ovo prolazim i zašto je svaki put najteže. Želim ustati ali jorgan kao da se tokom noći natopio u malteru, okamenjenom težinom sputava i najmanje pokrete. Ne mrdam. Pokušavam se setiti sna ali uzalud. Kao da jurim senku koja na svaki moj korak napravi tri nova. Žaba u wc šolji... Devojčica plave kovrdžave kose i zmija... Plava pišaćka... Mučne scene u kojima se ne dešava ništa loše. Nisu čak ni ružne. Ne razumem povezanost, ne vidim smisao u besmislenoj umreženosti učesnika i situacija i to mi smeta. Zatvorenih očiju ležim pod teškim jorganom i u sopstvenom mraku jasno vidim slike svakidašnjice, dana koji me čeka i koji potiskuje anksioznost besmislenih isečaka sna. Razvrstavam slike po horizontali vremenske ose dana preda mnom. Mozaik poprima prepoznatljiv oblik. Razmišljam, dakle jesam. Napokon ustajem, prošlo je šest, uskoro će svanuti. U zadnjim trenucima mraka ovog decembarskog jutra tuširam se ledenom vodom. Volim dodir toplog peškira na naježenoj, crvenoj koži. Grejem se toplom limunadom i debelom čarapom jer mi je najvažnije da ne zebu tabani. Palim računar. Imam još četvrt sata do početka radnog vremena. Proveravam podatke sa meteo stanice. Temperatura 2°C, vlažnost 92%, Vetar severni 20km/h, Pritisak 990hPa. Ovi podaci su trenutno jedine sigurne stvari u mom životu. Jedine merljive i opipljive činjenice. Sve ostalo što me čeka danas, a verovatno i sutra, će biti slični snovima iz kojih se nedavno oslobodih. Jurnjava za apstrakcijama koje izmišljamo i kojima pridajemo značaja. Sedam sati je, kreće još jedan čudan san u jurnjavi za apstraktnim pojmovima kao što su profit, efikasnost, efektivnovst i slično. Radim, dakle jesam.
Ima li buđenja iz noćne more ako ne spavam? Pitam, dakle jesam.
Comments