IZOLACIJA SAMO

Odmah na početku da razjasnim, ne kažem ovo što ću reći iz zlobe, da bih ikoga prozvao, uvredio zbog svojih uverenja ili načina života već kao iskreno razmišljanje o danima koji dolaze i koji će možda nekima psihički pasti teže nego drugima. Razmišljam u ovoj situaciji o onima kojima je život smislen kad su u pokretu, kada putuju i o tome preko društvenih mreža neprekidno obaveštavaju svoje pratioce, koji odlaze u teretanu i takođe dele slike sa proteinskim šejkovima, tegovima, raznim icepsima pride propovedajući neki zdrav život, pa koji vise po kafanama i dele slike ludog provoda i svima njima sličnima koje u "mirnodopska" vremena volim zvati uopšteno konzumeristima. Kako je njima između četri zida? Kako će sve ovo psihički obraditi, u čemu će pronaći smisao u svakodnevnicama koje dolaze ovih nedelja a možda čak i meseci? Da li će taj opšti pozitivizam koji propagiraju sad uspeti da im ulepša dane provedene sa samim sobom? Kakav će biti taj susret sa sobom kada izlape rezerve aktivnosti koje su imali? Vreme mnogo sporije teče kada smo prepušteni jedino sebi i svojim mislima. Mislim da će im biti mnogo teže nego nama koji se razvlačimo kao testo sa sirom u svakodnevnicama i sad mi je ih žao. Zaista. U zadnjih 5 godina sam naučio živeti sam, kako tako, i ova samoizolacija mi nije velika novina bez obzira što sam ranije bio mnogo više aktivan i nije to uopšte lak proces. Inače, danas sam bio u prodavnici jer sam priznajem naseo na ovo ludilo vanrednog stanja. Kao iz inata, zamislite da mi prozor gleda na dućan koji je danas non stop bio preplavljen kupcima. Slično kao pred Božić. Ujutru u sedam su mi bili smešni, u osam čudni, u devet sam počeo razmišljati o tome da oni možda nešto znaju što ja ne znam? Oko deset sam digao ruke, obukao se i otišao u kupovinu. Kad sam kročio među rafove sa korpom u ruci počeo sam razmišljati o tome šta kupiti? Koliko uopšte vremena mogu sebi kupiti sa korpom stvari? Realno ništa. Na kraju sam kupio ono što mi inače treba i dodao tri kese kikirikija, ni sam ne znam zašto. Evo gledam ih upravo tu na stolu dok kucam ovo. Mislim da ću večeras uz film smazati jedno pakovanje. Zamalo zaboravih napomenuti da me provereno radi paranoja sa ovim virusom jer nisam skinuo rukavice u prodavnici koje sam inače obukao jer je na biciklu bilo hladno. Imala ih je i kasirka. One plave, hirurške. Posmatrao sam je dok sam čekao svoj red i snimio da je za nekih pet minuta sedam puta dodirnula lice. Nesvesno. Ludilo. Radi me paranoja ali me ne zanimaju nikakve teorije zavere da li je ovo nameštem virus od strane amerike, rusije, masona, židova ili vanzemaljaca. Mislim i da jeste, koga boli uvo? Eto, prošao mi je ovaj prvi dan "vanrednog stanja" uz posao od kuće, praćenja vesti (pravih i lažnih) do ranog popodneva (posle mi je već dosadilo), šetnji na suncu tu po ulici sa malom sestričinom, učenja nemačkog, čitanja knjige koju nikako da završim, ležanju na podu (40 minuta!) dok radim vežbe za bolna leđa, razmišljanju o svemu pomalo a i o ničemu da bih se izbalansirao. Slušam Nick Cavea pa ću posle malo Chet Bakera kao i drugim danima i tu naviku neću promeniti ni zbog vanrednog stanja. A ni gledanje filma pre spavanja jer mi je to kao pračoveku gledanje u vatru. Razmišljam o svima vama, kako li vam je, da li vidite dobru priliku da se posvetite malo više sebi i voljenima ili napeto čekate kraj ove obaveze da budete ono što jeste i sa onima koje ste sami izabrali za put zvanim život? Svima želim dobro zdravlje i iskreno se nadam da će ovo na kraju doneti nešto novo i dobro. Optimista sam, ni sam ne znam kako (nije mi jača strana) ali mi se sviđa ovaj osećaj. Noć...