GENEALOGIJA MORALA

Povodom praznika Svih Svetih i sutrašnjeg Dana mrtvih, po običaju sa majkom, obiđoh grobove naših dragih preminulih članova porodice, familije i drugara. Međutim, danas sam obratio pažnju na nešto o čemu još nisam razmišljao, da iako nisam poznavao svoje praroditelje, volim položiti cveće i na njihove grobove. Popodne šetajući pored reke upustio sam se u razmišljanje o toj pojavi. Zašto je to tako? Zašto su mi njihovi grobovi na neki način živi, gde želim otići a ne samo mesta koja bih obišao rutinski? Vraćao sam se u mislima tim mestima iznova i iznova sve dok nisam shvatio da su na slikama, koje ožive u meni tokom prisećanja, svakom prilikom tamo baba i deda, moji najmiliji. Od ranog detinjstva su me vodili sa sobom na groblje i sve te uspomene, kako sređuju grobove svojih roditelja, spokojno i ponizno mrmljaju "Oče naš" za upokojene su mi ostale drage. Da, bili su ponizni pred nečim većim od sebe samih, to je najjači doživljaj koji su mi ostavili i koji osećam i ja svakom prilikom kad odem sređivati njihov grob. Polaganje cveća na grobove praroditelja mi je u stvari ispunjavanje jednog obećanja babi i dedi koje nikada nisam morao dati, ali koje stoji kao moralna obaveza pred uspomenama koje su me naučile nekim od najvažnijih lekcija o životu. Sva ta raštrakana grobna mesta su se danas u meni kao alke spojile uredno u lanac koji ja zovem genealogijom morala.