GANDI RADMILOVIĆ

Hitno sam trebao za Segedin i mater mu, baš tada crkne prokleti akumulator! Prazan kao prosečan radnički novčanik, neće ni da bekne. Šta ću, pali na klasično guranje što me podseti na duh devedesetih: "Komšija pomagaj, guraj!"

Upalismo kola na bicepse i tricepse i započeh svoj detaljno razrađen plan da sve završim u Segedinu bez gašenja kola. Vruć letnji dan, trešti muzika, pevušim dok me klima lagano hladi od pređašnje akcije. Uživajući i prijatno ohlađen stigoh do granice gde me madžarski carinik dočekao sa već uobičajenom naredbom: "Ugasite motor...".

Ne razmišljajući okrenem ključ i u tom momentu se setih akumulatora i da sam svo vreme do granice koristio svu moguću elektriku počev od klime, ozvučenja i svetla pa akumulator nije uspeo da dobije ni gram ampera ili volti, šta god već...

BOG TE MAZO IGORE!

Okrenem ključ. Klik, klik, klik... Mrtav. Tada, taj osećaj? Rečima neopisiv. Reakcija? Prvo sam baš čvrsto stegnuo volan da fino poplave prsti, pa sam tako stiskajući pognuo glavu, stisnuo zube, stomak u grču i zatvorenim očima opsovao Boga oca i od svega još po nešto bez da sam i na sekundu pomislio na to da bi trebao prvo brojati do deset. Ne trebaš Igore da brojiš. Psuj. Sve onako u sebi, da ne dramim baš javno pred svetom.

Kukam u sebi, ko će mi sad pomoći gurati? Šta ću, kad muka natera, izađem iz kola i dok mi je carinik vraćao dokumente saopštim stanje i zamolim za pomoć. Smeje mi se i odbija, mogu da se slikam. Stojim tako i gledam kao tele u šarena vrata, kola sama odleteti neće.

"Vozi", "ne mogu", "pa guraj", "ne mogu sam, treba mi pomoć", "ma ne zanima nas guraj", "ne mogu, pomozite", "guraj", "ne mogu"....

Pas za mačku, mačka za babu, baba za carinika... Povuci, potegni. Tek izlazi mlađi carinik, HEROJ DANA, kaže: "Ajde, da poguramo!" SVETAC, Bog ga blagoslovio! Pridruži mu se kolega, ostali gledaju. Sede jedan u kola da pali, nas dvoje pogurasmo, kresne, upale se, ajde zdravo, brže bolje pobegoh!

Izvinih se Bogu što ga malopre opsovah i ujedno zatražih par sitnica. Pod jedan, da me od sada čuva, dušu moju licemernu i da završim što mi ostalo za danas bez daljih peripetija i pod dva, da blagoslovi carinika koji je spasio dan i pomogao.

Molitve uslišene, završim sve rekordno brzo u lepom Segedinu bez gašenja kola i dok sam se opušteno vraćao nazad, nešto razmišljam, bio bi red zahvaliti se na pomoći bez obzira na sve okolnosti i neprijatnosti, tako sam ipak odgajan. Naletim na prodavnicu tik pored puta i kupim džajent milku, TOFFEE GANZNUSS! Mmmm... Jedva izdržah pred iskušenjem da je ne smažem!

Na granici odem do ovih mojih heroja, stoje tamo svi u redu zeleni kao sveže masline na letnjem suncu, ptičice drage i namerno stanem ispred onog koji nije hteo da mi pomogne, onako iz zdravog inata. "Evo gospodine, red je da se zahvalim što ste bili tako dobri i pomogli mi u nevolji" i ispružim čokoladetinu ka njemu gledajući ga svo vreme pravo u oči kao Bambi, a njemu BAŠ nejasno šta ću ja sad tamo a vidim i malčice neprijatno. Gledaju ostali a on će pomalo nadmeno: "Ne može gospodine to je mito! Ne dozvoljavaju nam zakoni!" na šta sam ja kao iz puške odgovorio: "Gospodine, verujem, ne-ne, znate UVEREN sam da nijedan zakon na ovom svetu ne kažnjava ljudskost i pomoć u nevolji!" Samouvereno mu ponovo pružim čokoladetinu, kao da je Nobelova nagrada za mir, a on je, valjda zatečen mojim odgovorom, iznenađeno ščepa. Okrenuh se i krenuh nazad ka kolima.

Nemam pojma šta je uradio, kako su ostali reagovali, šta su mislili ali moram vam priznati da sam se u tom momentu osećao baš ponosno na sebe, kao da sam neki miks Mahatma Gandija i Zorana Radmilovića (za neupućene Radovan III). Stavio sam svoje fejk Ray Ban naočare sa pijace kao Tom Kruz one original u Top Ganu, čisto da još malo ugojim ego, seo u krš od kola i nastavio kući.

Soundtrack? Naravno: Atheist Rap - Wartburg limuzina.