Retko su je spominjali, a i kad jesu, ništa dobro nisu rekli. Upoznah je tek sad, u svojoj četvrtoj deceniji života, pet decenija nakon što je okoštalu dušu vratila tvorcu, kome je zamerala podosta, kao i ovima što su pričali o njoj.
Osvanuše dan kada je deda svoj voljeni crveni dvotočkaš, zbog bolova u kolenu, bio primoran da za svagda skloni u prašnjavu šupu. Od tada sam ga vozio kolima gde god je trebao, između ostalog i do groblja gde je obilazio grob majke sa skromnim buketićem sezonskog cveća iz bašte ili kupljenog četvrtkom na pijaci za par dinara. Sa buketićem u ruci, šeširom na glavi i štapom koji je napravio sebi mi je ostao etalon skromnosti, koji čuvam u staklenoj vitrini svoje duše.
Sitan grob se nalazi tik do stražnjeg ulaza groblja, koji takođe koristi i kamion gradske čistoće da prazni kontejner. Zbog oskudnosti prostora đubretar je nekoliko puta zadnjim točkom teškog kamiona pregazio grob, skrnaveći ga iz nehata na ovako bizaran način, kao da je David baš na tom svetom mestu našao da se sveti Golijatu. Jednom prilikom nesmotren vozač udari krst, izliven od betona sa imenom, nakrivivši ga i izlomivši mu levi krak. Niko više nije mogao odagnati čije mošti čuva crna zemlja, to više nije ličilo na grob. Tu se blago pognute glave sa dlanovima jedan preko drugog ispred stomaka molio. Molitvu Oče naš sam čuo bezbroj puta ali sam uveren da mi se svaka njena reč urezala u pamćenje nad grobom Eržebet Jelenski, dok sam stegnutog grla i stomaka posmatrao starca kako ponizno, šaptajući izgovara reči molitve uz jednu kap suze koja je tekla niz duboke brazde lica nestajući do vilice. Bio je veoma nežan čovek ali sam suzu u njegovim očima video samo u tim prilikama.
Petnaest godina kako se molim nad njegovim grobom, onako kako sam od njega naučio, i ne mogu da se setim da mi je ikada išta rekao o svojoj majci osim što mi je jasno stavio do znanja da ju je voleo. Valjda je to bilo dovoljno za znati, jer šta jedan pravi muškarac i ima da kaže ikome o svojoj majci, osim da je voli?
Eržebet Jelenski, rođena pri kraju devetnaestog veka, u danas nezamislivom siromaštvu je početkom dvadesetog veka donela na svet tri sina i ćerku od muža prema kome nikad nije osetila strast ljubavi, što tada nije bila retkost. Ćerkica Etelka, prva u srcu među jednakima od četvoro dece preminula je u šestoj godini života ostavivši Eržebet samu sa muškarcima u kući i svetu. Trbuhom za kruhom, svaki je napustio Kanjižu i Eržebet u društvu tragedija ostade sama. Njen muž, Jakab Varga je po završetku Drugog svetskog rata preminuo od posledica povrede iz Prvog svetskog rata. Život je provela sama, bez želje za muškarcem, radeći od jutra do sutra i sve što je imala od imovine bejaše od muža nasleđena sitna, trošna kućica u današnjoj Jesenkoj ulici, gde je nekada prolazila mala fabrička železnica crepane do glavne železničke stanice. Mali parni vozić koji je prevozio gotov crep je pištao baš kao oni veliki učinivši život u tom delu Kanjiže romantičnijim, osim njoj. Moja majka se sa radošću seća tog pištanja jer drugih lepih uspomena iz babine kuće ne pamti. Bila je strogo pedantna i uredna ali se pitam, da li je to bila njena urođena osobina ili je to bilo sve što je sebi mogla priuštiti od luksuza bogatih kojima je služila, pokušavajući da se na taj način u ovom svetu, koji je neprekidno proklinjala, oseti manje nejednako? Nećemo saznati. Eržebet je živela sa takođe siromašnom i ćutljivom ženom, koja je za razliku od nje bila beskućnik pa je trpela Eržebet zbog te kućice koju će naslediti nakon njene smrti u zamenu za pomoć pod stare dane, nastavivši krug siromaštva na tom parčetu tla Kanjiže. Njenog imena se niko ne seća ali znamo da se nekoliko godina nakon što je nasledila kuću ona porušila, te se pretpostavlja da je nije dugo nadživela.
O Eržebet se pričalo retko, uglavnom za zadušnice, kada su se familijarne uspomene oživljavale u kratkim razgovorima prilikom susreta na groblju. Decenijama nesvesno prikupljani fragmenti priča, nalik oštećenom mozaiku, oslikavali su tmuran i nepotpun portret. Lepih priča nije bilo. Eržebet je bila sklona ispadima, pa je umela metalnu šerpu, osim za kuvanje, da iskoristi na ulazu kuće kao vid izražavanja dobrodošlice iznenadnom gostu. Kažu da je izvrsno ciljala familiju ali nije štedela ni ostale. Iz pijeteta nemam želju da dalje zalazim i opisujem ostale priče koje sam čuo, neka je dovoljna ova i činjenica da je bila krajnje udaljena od sveta i ljudi, da niko nije mogao dopreti do nje.
Uglavnom, Eržebet Jelenski je ostala svima u pamćenju kao žena teške naravi, kivna, depresivna čak agresivna i mnogo godina je to ostalo na tome u meni, često povezujući svoju introvertnost i katkad preteranu urednost sa pričama o njoj i naučnim saznanjima o genetici, komentarišući sebe rečima “To sigurno vučem od prababe...”
Umrla je onako kako je i živela. Sama. I to me je oduvek plašilo.
Dok jednog prepodneva, koji je mirisao na tursku kafu i svež žerbo, u najmanje očekivanom momentu iz osušenog semena bačenog u pustinjski pesak pred mojim ušima buknuše cvet iz rečenice dalekog rođaka: “Sećam se, jedini koga je bezuslovno volela i pustila kod sebe je bio je tvoj ujak Pišta. Od sve dece i unuka, samo on. Uvek mu je mesila omiljene kolače i pratila svaku njegovu želju, volela ga je beskrajno. Pišta je uvek rado išao kod nje...“
To veče sam dugo zurio u plafon koji su povremeno obasjavala svetla kola u prolazu, koji su ritmom oponašajući nevidljivi zamajac svakoj misli davali novi zamah. Početni pesimizam misli, potkovan pitanjima o razlogu njenog udaljavanja od sveta, svih tragedija pa do prirode ljudi u njenoj sredini, mogućoj uzročno posledičnoj vezi na toj relaciji je polako zamenio optimizam. Žar dobrote srca, koji je smela da iskaže jedino unuku, preživeo je pedeset godina ledenih poplava i u zabačenom kutku prostora i vremena isplivao na površinu usijan kao zvezda Danica dajući mi putokaz koji sam tražio da razumem dedinu ćutnju i suzu nad izlomljenim krstom Eržebet Jelenski.
Comments