"МАГАЗИН ПРОДУКТЫ" stajalo je krupnim, masnim, crvenim slovima nad ulazom prodavnice u ulici Zagorodnaja. U tipičnoj sovjetskoj radnji se moglo, u emancipatorskom duhu glasnosta i perestrojke, pronaći sve na jednom mestu, od igle do lokomotive. Snagu ove hiperbole je višestruko nadmašila nadrealna sovjetska stvarnost prodavnice, osamdeset osme godine prošlog veka, gde je bilo svega što je manje potrebno za život, a ničega od zaista potrebnog. Roba u vitražima i policama poređana bez ikakvog logičnog redosleda. U toj papazjaniji ste mogli, na primer, pored osušenih kobasica videti opremu za pecanje, do eksera i šrafova naređane bakelitne ploče Elvis Prislija, Bitlsa i nekih sovjetskih izvođača, bravarske alate u društvu kozmetičkih preparata. Tu je Predrag, moj otac, ugledao gitaru između metli i para gumenih čizmi. Električnu gitaru. Sovjetsku kopiju Epifona, kakvu je koristio slavni bluz majstor B.B. King. Predrag ne pridaje previše značaja transcendentalnim doživljajima ali je ugledavši tu gitaru, znao da je treba kupiti sinu. Prvim kamionom koji je polazio iz Ostaškova za Srbiju, poslao je, u duhu sovjetskog robnog nadrealizma, jedan Tverca pianino, dva para klizaljki, set srebrnog escajga i električnu gitaru.
U to doba sam pohađao časove gitare kod mog bivšeg nastavnika iz osnovne škole, poznatijeg tada kao gitariste kanjiškog rok benda "Levi Ulaz". Nisam se proslavio i brzo odustah, ali ne njegovom krivicom već zbog razočarenja koje je usledilo zbog nedoslednosti između naivnog dečačkog sna i stvarnosti, da ću posle trećeg časa svirati kao Džimi Hendriks. Naravno da nisam. Strpljenje mi je ostala strana vrlina još u narednih dvadesetak godina.
Gitara je stigla nakon što sam odustao od časova i shodno okolnostima, prirodno mesto za nju je bio ćošak. Usamljeno raštiman skupljao je prašinu i povremeno, u momentima dokolice, drndao sam je bez ikakvog smisla uz glasno treštanje nekog roka iz zvučnika, glumeći rok zvezdu između četiri zida. Lenj si da ideš na časove, govorila mi je majka, što sam kasnije shvatio da nije bilo tačno ali o tom potom.
Deset godina i pet piva kasnije, dok smo slušali Satrijanija, drugar mi ponudi neki iznos za tu gitaru. Pošto nisam bio previše vezan za nju, a i smetalo mi je što me iz ćoška neprekidno bocka pogledom, podsećajući me na moju lenjost i neistrajnost, pristao sam na dil i izdao očev poklon kao Juda Hrista. Tad još nisam bio svestan toga na taj način ali se tačno sećam nemira koji sam osetio primivši novac i predajući gitaru. Legitimnost odluke o prodaji sam pravdao pred sobom raznim argumentima, ne shvatajući da ispravne odluke ne traže opravdanja pred sobom.
U burnim godinama prelaska iz prve u drugu deceniju života, ljubavi i poznanstva su se brzo sklapala i lomila. Čudnom igrom slučaja ušao sam u višegodišnju vezu sa devojkom koja je pre toga bila sa momkom koji je kupio moju gitaru i ostavio joj je nakon raskida. Ponovo, oko u oko sa bivšom gitarom koja je opet završila u ćošku jedne sobe skupljajući prašinu. Znala je da je to nekada bila moja gitara i nakon dve godine u vezi, jedno jutro je, ispijajući kafu, potpuno neočekivano dobacila "Nosi tu gitaru... Ne želim je, ionako je to tvoj otac dovezao iz Rusije". Neću da lažem, laknulo mi je što je ponudila i pred sobom posramljen primio sam je nazad.
Bio sam zaista srećan kad se vratila kući, kao da mi je "greh" oprošten. Da bih se potpuno iskupio pred Bogom i sobom, osvežio sam je novim žicama i čivijama kao kad su nam roditelji uoči polaska u školu kupovali nove cipele i pantalone. Obećah svečano da ću se ovaj put više potruditi i naučiću svirati. Međutim, ni to obećanje nije dugo potrajalo. Naučio sam osnovne akorde i nakon par meseci polako zapostavio celu priču. Tako je gitara opet dospela u ćošak, svojoj već dobro uigranoj ulozi iskusnog sakupljača prašine.
Trideset i pet godina kako profesionalno neostvarena sovjetska kopija Epifona skuplja vojvođansku prašinu. Više me nije bockala pogledom zbog lenjosti jer sam shvatio da sviranje gitare nikada nije bio moj istinski san već više težnja da se uklopim u mejnstrim tog doba, biti roker, rok muzičar. U osnovi samo željan pažnje i priznanja u tim godinama. Vremenom je ta gitara za mene postala jedna obična gitara, predmet kao i svaki drugi koji sam zadržao zbog njenog bizarnog putovanja i povratka. Sedela je u ćošku do današnje posete oca. Da li još imaš onu rusku električnu gitaru?, upitao je, na šta klimnuh potvrdno. Ispričao mi je kako Zaharije - njegov sin, moj mladi polu brat - uspešno nastupa na raznim takmičenjima i priredbama i vreme mu je, a i želja, da pored akustične ima i električnu. U tom momentu je sve dobilo smisla i sa srećom u srcu mu predah instrument. Napokon će dospeti u prave ruke i trideset i pet godina lutanja će dobiti svoj zasluženi epilog, konačni smisao. Romantična pomisao, da ga glas instikta pri kupovini ipak nije izdao, strujala je u meni kao slatki vapaj za smislom.
Zatvorivši kapiju za njim krenuše mi navirati misli i pitanja o protekle tri i po decenije. O svesnim i podsvesvnim iluzijama koje hranimo o životnom putu, sopstvenim ulogama, njihovom često preuveličanom važnošću, pogrešnim interpretacijama, predodređenošću, slučajnostima i anksioznošću koja obavija kontekst sudbine. Gledano iz ovih vremenskih visina, nerazumljive mrlje koje su se povremeno pokazale, slile su se u jedan skladan pejzaž sudbine. Osetih izvesnu lakoću leta kroz vreme i život, nalik samouverenom skoku sa visine u vodu. Beskrajno plava dubina sudbine napunila mi je grudni koš i srce je počelo kucati sporije, mirnije i slobodnije.
Kucajući ove redove Zaharije svira, a gitara lije suze od sreće pod njegovim osetljivim prstima. Penelopa je napokon sa Odisejom.
---
*Ducunt volentem fata, nolentem trahunt.
Comments