Nazra je konačnu odluku o razvodu donela na Badnje veče u pozadini naizgled idilične scene, iz udobnosti doma pored okićene jelke, držeći svoj božićni poklon čije je tek delimično otvoreno ukrasno pakovanje krilo vibrator. Budalo! rekla je sasvim pribrano, ne povisivši ton, jer je konačnost odluke, za treptaj oka, nalik božanskom prosvetljenju, iz korena promenilo njen odnos ka do tada uobičajenoj stvarnosti braka. Asja, koja je u septembru upoznala svet školskih klupa, podigla je glavu zadubljenu u poklone koje je maločas otvorila i upitala mama, ko je budala?, Enver se nasmeja, niko, ljubavi, mama se šali, reče, nemajući predstavu o tome šta se upravo odigralo u Nazrinoj glavi i/ili srcu. Bilo bi nemoguće iscrtati jasne fizičke i metafizičke granice bljeska prosvetljenja. Nazrin poklon Enveru je krila tanka ukrasna koverta sa njegovim imenom, ispisanim tankim kitnjastim pismom. Otvorivši ga, pokušao je prikriti svoje razočarenje prilično dobro odglumljujući ushićenje iskolačenim očima, nasilno povučenim obrvama ka čelu i kezom od uveta do uveta, welness vikend za dve osobe, diiivno, rekao je i poljubio Nazru što je Asja doživela kao otelovljenje bajke iz igraonice u dečijoj sobi - kao da je Ken poljubio Barbiku; sve je bilo savršeno u tom živom lutkarskom pozorištu.
To veče nisu imali seks. Doduše, nisu ga imali već tri meseca, ali je Nazra u kupatilu pre tuširanja isprobala svoj poklon, brzo doživevši orgazam, konstatujući da je Enver, mora mu se priznati, baš potrefio model. Glasno je prasnula u smeh, setivši se oca koji je imao običaj da kaže, pogodio si sine k`o prstom u dupe, kad se nešto baš potrefi i taj smeh joj je zasladio topli orgazam koji je polako iščezavao u prostoru obavijenom hladnom keramikom u prijatnom pulsiranju međunožja dok je sedela raširenih nogu na wc šolji, oslobođena Envera, koji je, čuvši glasan smeh, zakucao na vrata interesujući se šta je smešno - na šta je ona, već perući svoj božićni poklon u lavabou rekla samo ma ništa, vic na facebooku. Enver nije primetio njen mobilni telefon na stočiću u dnevnoj sobi dok je gledao tv i čekao svoj red za tuširanje.
***
Upoznao sam ih pre šesnaest godina na koncertu Zdravka Čolića u beogradskoj Areni. Talasanje mase nas je kao uzburkano more izbacilo na istu tačku pred binom pred kojom smo jedni pored drugih đuskali, pevali i grlili u zanosu naivne melodije Ti živiš u oblacima mala. Nakon koncerta, spojivši te tri ekipe ljudi, popunivši skoro manji klub na Novom Beogradu, zajednički smo dokrajčili tu pijanu noć i zapečatili novo poznanstvo u mamurnoj razmeni brojeva telefona dok su taksisti, osvetljeni prvim jutarnjim zracima oktobarskog sunca nestrpljivo svirali da krenemo svi svojim putem jer sat otkucava. Time is money, rekao bi ležerno taksista u nekom američkom filmu iz žutog taksija, ali ovde taksisti nervozno trube i viču Ajde brate, ajde ajde!
Poprilično sam se naprezao da mamuran ne zaspem u toplom taksiju, međutim negde oko skretanja iz Požeške u Blagoja Parovića na radiju zasvira Ti živiš u oblacima mala i zadnje čega se sećam je da sam se slatko nasmejao, zatvorio oči i prizivao slike koncerta a potom mrak.
Svakidašnji suživot u online prostoru nas je zbližio veoma brzo i kad god smo bili u prilici sretali smo se po raznim kafićima gde se ubrzo isrcrtala jasna linija privlačnosti koja je Nazru i Envera povezala intimnije. Tad sam doživljavao sebe kao kibica njihove ljubavne priče, ne shvatajući da ću kasnije udeliti sebi ovu ulogu, ulogu beležnika njihovog uzdizanja i pada čiji je krajnji zaključak sivo svedočenje običnosti karaktera i njihove neminovne sudbine pod teretom običnosti. Cela ova priča će biti jednostavna nalik letnjem šlageru na radiju, dostupna kao besplatna kesa na kasama supermarketa protiv kojih se pokušavamo boriti ali na kraju većina nas iznova krene u šoping bez cegera i završi sa tom prokletom tankom kesom u ruci tegleći što treba i što ne treba, strepeći da ne pukne na ulici, razgolitivši tako našu ranjivu običnost pred svetom jer ne želimo da se vidi da umesto kavijara jedemo carnex paštetu i brišemo dupe dvoslojnim perfexom, a ne troslojnom palomom. U vremenima kad je lični striptiz standard, rodila se nova kategorija intimnosti - ona konzumeristička gde se jeftini proizvodi u domaćinstvu kriju kao stidne dlačice unutar bikini zone ispod gaćica. Tako su na kraju Nazra i Enver krili kvalitet svog stvarnog života u tankoj kesi sa kase brendiranog supermarketa, ne razmišaljući o njenoj slaboj izdržljivosti pod teretom. Ali, kako je do svega toga došlo?
***
Dobra riba, ponavljao je Enver kao pijani papagaj. Dobra riba, dobar film, dobra palačinka... Dobro je dobro samo tri dana, tri dana gosta - dosta, trojka u školi - dobar, dobro je određeno u trodimenzionalnom prostoru sa svojim ivicama, ne probija prostor, ne ruši poimanje vremena. Na svako pitanje kako ste, njihov odgovor je uvek bio isti, dobro, bez većih uspona i padova iscrtavajući talas vremena blagim amplitudama nalik jesenjim talasima reke.
Prva godina je proletelo brzo, viđao sam ih ređe, pretežno subotom u nekom od omiljenih kafića, ćaskajući uz piće i to je bilo u redu, tj. dobro. Preko nedelje sam razmenjivao poruke sa Enverom i Nazrom što im je na početku veze poslužilo kao idealna konstelacija za prebacivanje sitnih poruka preko mojih leđa, koje su iz nesigurnosti u sebe izbegavali da direktno saopšte drugom. Postao sam golub pismonoša sitnih, ali osetljivih, čak detinjastih poruka. U naivnoj nesigurnosti prijateljska potvrda je hranila produbljivanje veze. Pošto sam napustio Beograd nastavili smo održavati kontakte u narednih desetak godina. Bio sam im zajednička tačka, kao draga pesma koje se setiš kad si upoznao svoju ljubav. Njihova pesma je svakako bila Ti živis u oblacima mala a moj lik kao neizostavni deo scenografije glavna sporedna uloga mejnstrim ljubavnog filma.
Odluku o braku su saopštili kad je Enver dobio šansu da se zaposli u austrijskom gradiću Ennsu. Enns mi se dopada zbog Dunava, imaću vezu sa Beogradom, reče, potpuno me začudivši objašnjenjem, jer se ograđivao od takvih romantičnih misli i ideja. Od njega sam pretpostavio racionalnije obrazloženje - na primer životni standard, visina plate ili slično. Tako će nam sve biti lakše, reče Nazra, šturo obrazlažući tu važnu odluku. Nakon skromnog venčanja gde mi je udeljena počasna uloga kuma, spakovali su sve što su imali u četri kofera i autobusom nestali iz naših života. Od tada smo se sve ređe čuli jer se njihov život preusmerio na rad, štednju, životno osiguranje, nova kola, planiranje praznika u Srbiji, praćenje akcija u supermarketima, fitnes časove i pecanje. I dalje je sve bilo dobro; uklopili su se. Asja je došla na svet pre sedam godina. Od tada se Enver još više posvetio pecanju, a Nazra manje fitnesu, što im je i dalje bilo dobro, a dolasci u Srbiju su postali sve ređi. Posmatrajući njihov život, razmišljao sam o njihovoj percepciji vremena. Da nestanu svi satovi i kalendari kad bi se uopšte trgnuli i upitali se kad je prošao život? Možda, jednog jutra češljajući se u kupatilu, Enver bi viknuo Nazri, kad smo mi osedeli? Sećaš li se? Nazra bi samo povukla ramena i odmahnula bez odgovora. Zastrašujuća okrutnost vremena, izvor moje anksioznosti je za njihov brak bez strasti, tkan rutinom, predstavljao režim u kome su se osećali udobno. Do Božića.
***
Nazra je tek u tišini, nakon praznične atmosfere, počela da razmišlja o svom budućem, novom životu. Odluka koju je donela to veče pod jelkom je i dalje nepokolebljivo živela u njoj. Osetila je gađenje na pomisao da vodi ljubav sa Enverom i ne samo to, postao joj je stran u elementarnoj svakidašnjici. Zasmetalo joj je njegovo coktanje zubima nakon ručka, kako šopa u sobnim papučama, miris odeće i svaka preostala dlačica na lavabou nakon užurbanog jutarnjeg brijanja ju je bockala poput iglica, ali ga ipak, u tom otuđenju, nije mrzela. Zbunjeno je pratila sebe tokom tih nedelja. Bez obzira na sve, Enver je i dalje za nju bio dobar čovek. Ubeđivala je sebe u privremenost suživota sa njim, kao cimerom sa kojim osim prostorija stana deli i život zbog okolnosti u kojima se nalaze. Posmatrala je njihov savršeno sređen stan, u kome odista nije osećala toplinu porodičnog doma nalik onoj toplini iz devojačke kuće, gde je vikendom otac budio mazeći joj kosu, ajde sine, još malo pa ćemo ručati. Tek je sad shvatila zašto se ovde vikendom budila rano ujutru kao i radnim danima, svo vreme pogrešno verujući da je to iz navike. Takođe je i druge simptome, proizašle iz pogrešne emotivne percepcije svakodnevnog života, pripisivala činjenici da živi u inostranstvu ne uzimajući u obzir moguće druge dublje razloge. Otuđenost je sada postala jasnija, kretala se unutar suženijih okvira u kome se iscrtavala slika neizmirivog raskola između emotivnog i racionalnog. Učena da svoj život organizuje unutar zadatog okvira je zadovoljilo sve oko nje, ostavljajući je bez trunke samopoštovanja i sada bez jasnih kontura svojih pravih želja počela je budnije da posmatra svet oko sebe tražeći drvo jabuke sa koje će jesti i prognati sebe iz ovog lažnog, ustajalog raja.
***
Sudarili su se vrhovima korpi metalnih kolica među rafovima tržnog centra dok je prelistavala liflet prolećnih akcija. Entschuldigung, rekla je smotano, smeškajući se na šta se on takođe osmehnuo, dajući znak da se ništa nije dogodilo. Nastavili su dalje. Kasnije su se susreli još nekoliko puta među rafovima. Nazri je svaki put bilo neprijatno i pokušala je sakriti svoj pogled. Treći susret, u kafiću tržnog centra, je bila tačka stvarnog preloma za Nazru i početak potpuno novog života. Stajala je ispruženih ruku u vis pred drvetom jabuke spremna da zagrize. U inat stidljivosti koja je umalo preovladala, terajući je da po navici sakrije pogled, osmehnula se hrabro i prilazećem strancu na nemačkom sa akcentom rekla, znate, kod nas je običaj da se kaže, kad naletite na nekoga više puta, da treći put ti častiš. Niklas se tad uz osmeh predstavio i ponudio piće šta je Nazra zadovoljno prihvatila ubravši jabuku na koju je čekala. Niklas, inspektor policije Ennsa, porodičan čovek kao i ona, druga strana istog novčića, započeo je bestidno osvajanje mlade žene čije posledice po njegov život neće biti nikakve. Niklas će i nakon romanse sa Nazrom nastaviti da živi kao i ranije pamteći je kao jednu od ljubavnica.
Njihovu romansu je obeležilo iživljavanje instinkata koje pogrešno nazivamo životinjskim, jer je u njima nije bilo ničeg životinjskog - samo sirovog ljudskog. Niklas se osećao potpuno sigurno i udobno u svom porodičnom stanu sa Nazrom i svim prethodnim ljubavnicama. Radio je to majstorski, da, to bi bila precizna formulacija ukoliko čin prevare svedemo na umešnost. Nazra se divila njegovoj smelosti, ne sluteći da iza toga stoji samo dobro uhodana praksa. Niklas, prljavi inspektor, nenadmašiv u skrivanju tragova sa mesta zločina. Uživao je u igri i često maštao o danu kada će pasti, zbog banalne greške, jer je znao da svi padaju zbog glupih sitnica. Nazra je u početku strepela da će se žena ili dete slučajno pojaviti na vratima u nezgodno vreme. Međutim, polako je počela uživati u slobodi, premetanju stvari koje su beležile njihov život. Potpuno naga se šećkala po stanu i otvarala fijoke i ormare ispitujući tuđ svet. Iz fijoke gde je Niklasova supruga držala donji veš, izvadila je čipkani set i obukla. Niklas je ležao go na krevetu i smejao se njenom performansu koji je kasnije postala njena omiljena igra. Sela je na njegova bedra i držala ga u sebi, zapitkujući ga iznova da li ga žena u ovom vešu takođe uzbuđuje. Uživala je u sebi, u svom novopečenom umeću da izludi muškarca pod sobom. Zadovoljavajući ga, tražila je da pozove svoju ženu i priča sa njom. Niklasu se dopalo hodanje po tankom ledu dok je razgovarao sa ženom, istovremeno uživajući u Nazrinim nasilno tihim vrhuncima opojnog bluda.
Nekoliko meseci kasnije Niklas je hladno završio romansu, obrazlažući svoju odluku banalno i grubo, bez da je trepnuo. Nazru, na njeno iznenađenje, njegovo ponašanje uopšte nije nerviralo, jer je znala da ga više nikada neće imati. To veče je nakon večere, dok su nezainteresovano gledali u TV, saopštila Enveru da želi razvod, da je ovom životu došao kraj. Enver se nije previše uzbuđivao, prvo mislivši da se iza ove rečenice krije želja za povratkom u Srbiju ili menstruacija. Šta bi rekli Asji, našim roditeljima? Šta bi pomislili? rekao je potpuno miran, ne sluteći Nazrino rastrojstvo. Ona ga je ostavila bez odogovora i zaključavši se u kupatilo zadovoljila božićnim poklonom dozivajući scene iz Niklasovog stana. Lanci oslobađajućeg bluda su se migoljili po njenom telu kao zmija, obavijajući je i vezujući u novo ropstvo bez mogućnosti oslobođenja i povratka.
***
Nakon afere sa Niklasom Nazrino ponašanje se vidno promenilo, postala je grublja, lako gubila strpljenje oko svakidašnjih sitnica koji obeležavaju bračni život što je jedino Asja primetila i u to vreme počela da grebe kožu na šaci i prstima zbog čega je često bila prekorena. Enver je i dalje neprekidno radio, pecao i spavao izgubivši orijentir sa Nazrom, ponavaljajući u sebi da je sve što im se dešava normalno; verujući da i drugi brakovi teku po sličnom scenariju. Nazra je sve teže i teže podnosila Enverovo slepilo, kako ne vidi šta se dešava? vrištala je u sebi. U tom međuprostoru bez ljubavnika i braka osetila se odbačeno od svih. Žudela je za purgativnim dejstvom bluda, jer ispoved zbog Asje nije dolazio u obzir. Lanci su je sve više stezali. Treba mi neko, ponavljala je sve češće.
Na dalja pominjanja razvoda, poučen prethodnim rešenjem, Enver je potezao pitanje Asje i familije, ne shvatajući Nazru ozbiljno. Sigurno je opet dobila, mislio je stojeći pred njom samouvereno kao neprobojni kineski zid, ne shvatajući da ispod površine tkivo njegove stvarnosti vari invazivan rak dok su na pitanja prijatelja i rodbine kako ste? uvek odgovarali, dobro. Kesa se sve više istezala i zatezala.
***
To veče sam najmanje očekivao da će mi iko zakucati na prozor, a ponajmanje da će to biti Nazra. Bilo je vedro jesenje veče, ali otvorivši ulazna vrata na pragu, ugledah potpuno pokislu ženu. Sjebali smo sve, rekla je i kročila u stan.
U kuhinji za trpezarijskim stolom se mirno pušila kafa dok je prepričavala šta ju je dovelo do mog praga. Slom se jasno ispoljavao u tonu, pokretima ruku i prstiju koji su mrvili filter upaljene cigarete čiji dim se polako, neisprekidano kovitlao pod abažur niskog lustera nad trpezarijskim stolom kao da će tamo večno ostati i plutati. Nije to više bila Nazra koju sam znao. Više ništa nije bilo dobro. Isključio sam radio iz predostrožnosti, jer poznavajući božiji smisao za humor, verovatno bi baš sad pustili Ti živiš u oblacima mala.
I šta se desilo nakon afere sa tim inspektorom?, pitao sam prazneći pepeljaru od opušaka i pepela.
Našla sam nekog tipa. Ne pitaj kako. Ne želim o tome. Viđali smo se kod njega, znaš već. Voleo je da me snima, znaš, onda. I znaš kako je kad si sa budalom. Dospe snimak na internet a Enns nije Beograd. Možeš misliti, stiglo je i do Enverovog kolege. Svi misle da sam kurva. Moj muž misli da sam kurva. Moje dete će da čuje da sam kurva...
bila patetična, nije plakala. Pričala je normalnim tonom - malo tiše, ali smireno i prihvatila je surovu stvarnost, ambis u koji se survala. Rezignirana, gledala je u vrh cigarete. Fokusirana u beskonačnost koja je nemilosrdno čeka, jer je vreme postalo njen najveći neprijatelj. Šta da radim? upitala je uperivši pogled u mene i primetih da joj se oči nisu zasvetlucale kao što znaju kada se neko nada odgovoru koji će rešiti sve. Pitala je to samo onako, radi reda, da i ja valjda kažem nešto. Razmišljao sam neko vreme šta da joj kažem, ali sam znao da je nemoguće reći išta pametno; sedeli smo nekoliko minuta u tišini diveći se plesu dima pod abažurom lustera. Ono što sam mislio reći nisam rekao - da greh uvek u sebi nosi i kaznu, ali pod grehom nisam smatrao njeno neverstvo prema Enveru, već njihovo zajedničko, svesno zanemarivanje činjenice da se nikada istinski nisu voleli. Život ih je uhvatio u laži i nemilosrdno kaznio.
Ispraznio sam pepeljaru od opušaka i pepela, oprao šoljice i rekao, ajmo spavati, sutra nas čeka još jedan naporan dan, na šta je ona potvrdno klimnula glavom izgovorivši opet ono dobro i otišla u kupatilo.
Prespavala je i sutradan bez prtljaga, tegleći svoju sudbinu na leđima kao puž kuću, rano ujutru otišla autobusom za Beograd.
EPILOG
Niko nije obraćao posebnu pažnju na rane od ogrebotina na člancima Asjinih šaka dok je otvarala božićni poklon.
-Kako ti se sviđa poklon?
-Dobar je.
Comments