DAN O KOJEM DEVOJKE SANJAJU

Tog dana, o kojem devojke najviše sanjaju, sedeo sam sa parčetom hartije ispred sebe, pokušavajući da razumem svaku krivinu i raskršće puta kojim sam uspeo dovesti sebe ovako daleko od nje. Nelagoda pred ambisom prazne hartije preusmerila je pažnju svih čula na pulsiranje iz sredine kaveza grudnog koša, koji je u početku bio blag i jedva primetan ali je pri poniranju u crnilo sećanja sve više dobijao na težini i snazi, nalik staroj parnoj mašini sa ogromnim klipom umazanim od crnog ulja koji tromo i snažno okreće točak prošlosti u beskonačnost kruga. Naletih na raskršće od sedam puteva koje je, nasuprot svom obliku, dozvoljavalo kretanje samo u jednom pravcu. Vidim tamo, verujte mi, Boga. Precizan kao ćelavi, sedi sajdžija sa monokularom u stisnutom oku, uskladio je tog dana sa tačnošću najpreciznijeg džepnog sata prirodu oko mene sa prirodom vesti koje sam tada dobio. Tada smo još bili zajedno. Srećno zaljubljeni golupčići u kratkom i grotesknom činu, čiju je pozornicu ispunjavao hladan, sivi i maglovit, jednom rečju tipičan novembarski dan i bolnica od betona, smrdljiva u svakom njenom kutku. Čak se i u publici oseća smrad ljudskih ekskremenata i razno raznih hemikalija. Osećate? Šmrknite molim vas. Da, upravo sad. I vi tamo pozadi molim vas, da, šmrknite. Sad vam je jasno zašto se tako gadila i bila uplašena, što se dalo primetiti iz njenog držanja ruku u džepovima, strogo privijenim uz telo i vratu zavučenom u jaknu iako je u čekaonici bilo baš neugodno toplo. Ženska intuicija je pokazala određene znake, šta nas čeka, ali ih još nije bila svesna. Doktor je bio mršavi mesar srednjih godina u belom mantilu sa masivnom metalnom i izrazito naoštrenom satarom, kojom je sa jedne strane, krajnje pouzdano i tačno sekao bolesna tkiva a sa druge strane grubo i bez trunke saosećanja drobio duše. Kaže, onako suvo "Ovo nije dobro, ovako ne možeš, možda preživiš a možda i ne, idi sad pa će ti reći šta dalje ova i ova, tamo i tamo, ajd zdravo, žurim, čekaju, pacijenti, operacije, bolesna tkiva i krv razna." Zatvoriše se vrata iza mojih leđa. Kratka drama tek u par minuta. Dalje se sve odvijalo kao u nekom starom crno belom filmu pa možemo iz pozorišta da pređemo u bioskop molim vas. Stajao sam tamo oderan, bez ičega, baš kao Čarli Čaplin kada je izbačen iz bioskopa jer je skitnica bez karte i nisam znao ništa osim što sam tad, u tom veoma jasnom momentu živ, još živ. A za dalje? Pa ne znam. Ne kažu ništa. Pogledi su nam se sreli, isto kao kada je Čaplin u "Svetlima velegrada" u izlogu cvećare ugledao lepu Virdžiniju Šeril i shvatio da nema ništa ali je srećan zbog nje. Šta ćemo sad? Da ne dramim previše jer ne volim ni kafu previše sladiti belim šećerom, bitno je istaći da kad odlaziš ne voliš ostavljati za sobom ništa. Jel tako? Spremi kofer, sredi se, obrij, obuci belu košulju, pojedi supu i sarmu, popij pivo, kafu, pojedi ratluk, pozdravi se sa svima, metni šešir na glavu i čekaj pored reke da te prevezu na drugu stranu. Bog tako kaže, slušam ga, ne šali se jer nema smisao za humor. Šteta velika jer sam mislio još ostati i na jesen pomoći majci oko pravljenja domaćeg pekmeza od šljiva. Međutim, strah je ipak promenio sve. Spakovah kofere, pozdravio se i odbio ljubav od sebe onako hladno i grubo kako bi bez griže savesti krenuo tamo gde niko neće i sedeo pored reke godinama a skeledžije, Boga mu miloga, nigde. "Avaj, što se tako ružno našali samnom!", dreknuh iz sveg glasa nakon deset godina čekanja, tamo gore, visoko prema oblacima, gde mu je valjda mesto. A ne čuje, il` možda čuje samo se pravi jer mu je ovo plan od početka, a možda i nije nepogrešiv pa ga je blam zbog greške. Ko zna. Da li sam bio kukavica ili žrtva božanske igre pitam se. Ne znajući odgovor ali u velikoj panici jer me izgubljeno vreme jurilo kao besan bas za nogavice, a srećan zbog božanske greške, požurih do grada. Stigoh tačno tog dana, o kojem devojke najviše sanjaju, a ja sedim na koferu sa parčetom hartije ispred sebe. Valjalo bi joj, ako ništa drugo, dati svadbeni dar ali šta kad nemam ništa osim izgubljenog vremena? Napisah na parče hartije sve najlepše reči kojih sam se još sećao nakon bezbojnih godina pored reke i krenuh na svadbu. Međutim, usput naletim na dečurliju koja je palila vatru u jarku pored puta. Dreknem na njih i oteram kućama. Stajao sam tamo i gledao u žuto-crveni plamen koji bi valjalo ugasiti, ali kako? Dok sam o tome razmišljao pogled mi se spustio na stisnutu hartiju u ruci. A šta će reći kad me vidi? Bacio sam je među ostalo smeće koje je gorelo i ostavio crveno-žute talase da progutaju sve što je nekada bilo lepo. Da li sam glasno promumlao ili samo u mislima pomislio, ne bih znao reći, ali sam svakako pomislio da mi je žao što sam je tako dugo tajno voleo. Tog dana, o kojem devojke sanjaju, otišao sam dođavola.