BERBERNICA NA VODI

Ošišati se kod Cifra Tamaša je za pravog kanjižanina nekada bio događaj i doživljaj. Bio sam još dete kad mi je deda usadio ovu mušku kulturu, vojnički red da je za šišanje zadužen jedino Cifra Tamaš i niko više. Taj dan je za njega bilo crveno slovo u kalendaru i baba ga je doterivala kao da se sprema u crkvu na nedeljnu misu. On se ponosio time da je gospodin, što je pokazivao svojim atraktivnim, uglađenim, do detalja skockanim izgledom. Taj “događaj” je za mene, nasuprot dedi, bio samo još jedan užas koji se ogledao u tom nesnosnom bockanju oko vrata i ledjima od kose koje su ličile na sitne iglice kao najsurovija sredstva za mučenje. Crveno slovo u kalendaru, od muka crven... Od tada sam se naravno i ja navikao na to, godine i godine bockanja su učinile svoje i dečija osetljiva koža se kao zmijska ogulila i stvrdla u odraslu sirovu kožu nosoroga. Nameštaj u berbernici je bio veoma star i navikli smo na to da je uvek sve isto, pa čak i frizura, standard koji je Tamaš formirao na svačijoj glavi.

Danas je crveno slovo i na moje opšte zaprepašćenje, kad sam kročio u radionicu, imam šta videti, Tamaš je obnovio berbernicu!

Nove berberske stolice i alati krase sad unutrašnji svet te male, stare radionice na glavnoj ulici. Ugodno čekajući na svoj red u novim foteljama u jednom momentu sam se trgnuo i shvatio da je Tamaš, verovatno u groznici renoviranja, zaboravio da ukrasi radionicu slikama ( ili bi već, sa obzirom na novi vizualni imidž, zgodniji izraz bio „salon“). Nijedne slike. Skrenuo sam mu pažnju dok je zamišljen šišao mušteriju. „Gosn Tamaš! Gledam ovaj zid i vidim da tamo nešto baš nedostaje, a znate li šta?“ Gleda me majstor upitno i pogledom pita šta bi to moglo biti. „Tisa, i to od Dobo Tihamera. To fali! Znate da mi kanjižani kad smo željni mira odemo na Tisu i gledamo u jednu od krivina. Ko želi da razmišlja o prošlosti gleda dole prema Kneževcu, a koga brine budućnost gleda gore prema majmunskom ostrvu. Nastani se tada mir i tišina u svačije srce i lakše prihvatamo sve što je bilo i sve što nas čeka. E kad ja dođem ovde kod vas nemam šta drugo raditi nego sedeti u tišini i čekati, a kad mi stigne ova razbarušena glava na red opet čekam da je dovedete u red. Celo to vreme gledam u ovaj prazan zid, pa čak i iz ogledala. Da je ovde sad jedna od onih spokojnih Tihamerovih o Tisi kunem vam se da bih uživao u ovom čekanju. Ali odmah morate naći dve! Jednu za one koje brine budućnost a drugu za one koji ne mogu da puste prošlost.“ Tamaš zastade na momenat, pogleda u zid i klimne potvrđujući. „U pravu si, zaista bi bilo lepo“.

Zatvorio sam oči i zamišljao sliku. Mir i tišina. Šopanje starih papuča po podu, ciktanje makaza... Berbernica Cifra Tamaš je deo ovog grada koliko i plava Tisa.