BAKA BORIŠKINA KUJNICA

Obožavam da u prođem kroz red rafova u supermarketu gde se nalaze cimet, vanilin šećer, prahovi za šlag, puding i njima slični proizvodi. Uglavnom iz tog reda ne pazarim ništa, tome se ne čudi niko ko me poznaje, i moje kulinarske (ne)veštine.

Šta je toliko čarobno u tom redu? Mirisi.

U taj supermarket redovno idem svake nedelje u kupovinu i umesto da u crkvi kažem Bogu "Hvala" za moju divnu babu Borišku, što sam je imao u životu, ja to završim na manje sakralnom mestu kao pravi predstavnik paganina konzumerističkog doba u ritualu među opojnim mirisima proizvoda koji podsećaju na detinjstvo i babinu malu kujnicu sa sve starim nemačkim ormanom gde su se krili vanilin šećer, cimet i ostali začini kojima nam je ishranu sa zadovoljavanja osnovne fizičke potrebe dizala na nivo najvećeg uživanja. Svaki put u tom redu zastanem i mirišući kao neki pas tragač, potajno zatvorim oči na trenutak da bih se vratio u detinjstvo.

Proleće je. Vidim babu Borišku kroz sito za komarce na malim vratancima letnje, tzv "male" kujnice koja je priljubljena uz kuću kao neka sitna stara baka uz jakog unuka, deliju. Kujnica je ostatak stare klasične bačke kuće koja nije porušena i od 1878 godine uspešno bije bitku sa vremenom. U niskom plafonu stoje pomalo slegnute stare grede, okrečene u belo, poduprete neravnim debelim zidovima od blata čineći taj mali prostor leti oazom hlada i mira. Tu je ona bila najviše u svom elementu. Vidim je kako sprema kolače. Sve miriše na sveže pečeno testo, čokoladu, cimet i vanilu. Star i masivan orman od drveta u kujnici je imao jedan deo koji je Boriška zvala "štelaži". Tu je držala sve te prahove i začine. Voleo sam kad se taj deo otvarao jer je jak miris kao parfem u momentu zahvatio prostor. Na gotove kolače smo uvek zajedno, onim sitnim sitom iz metalne kutijice, kao završni akord posipali vanilin šećer u prahu. Baba Boriška je znala koliko volim ukus cimeta i povremeno mi je za poslasticu spremila mešavinu običnog šećera i cimeta u malu šoljicu iz koje se pila turska kafa. To je bila poslastica koja se jela umakanjem i lizanjem prsta. To su ti mirisi detinjstva i sreće u redu bezličnog supermarketa.

Na kraju, šta može biti veći inat kapitalizmu nego činjenica da u njenoj utrobi sebi uzimam nešto najvrednije a da za to ne plaćam ništa.