ĆALE

Ćale. Nazovimo ga tako pošto je bio baš ćale lik. Ne moj ćale već ćale nekog mog drugara iz detinjstva. Voleo sam tog čoveka jer ga nisam razumeo uopšte, ni šta, zašto i kako radi. Šta nisam razumeo? Pa njegov odnos ka ljudima. U svakom društvu gde se pojavio bio je dobrodošao, svi su ga znali i voleli a on se uvek smejao, šalio i pravio dobru atmosferu. Brkati ćale je bio centar zajebancije i cirkanja. Ali kad je ćale seo u kola a nas bacio na zadnje sedište i krenuo da vozi on se skroz promenio. Pošto je poznavao sve u provinciji njegove ruke su se tokom vožnje neprekidno smenjivale u dva pokreta, menjanju brzine i mahanju nekome ko ga je spazio. Međutim Ćale dok je mahao uopšte se nije smejao, naprotiv, pravio je neke lude grimase i psovao neviđeno. Tako npr mahne nekome i promrlja glasno "Gde si majmunčino", "Šta je konju, šta se smeješ", "Kome blejiš magare"... Bilo je tu i sočnijih ali ne bih da prljam post, zbog dama koje čitaju ovo dok lakiraju nokte. Trebalo mi je dobrih 30 godina da shvatim Ćaleta i jedini siguran znak da mi je život dostigao zavidan nivo kurcobolje (da prostite na izrazu) će biti onaj kad trajno ugasim facebook nalog. Ćale sigurno ne bi imao facebook. A do tada? Patologija, sa vama dragi nepoznati moji.